Staniša Jevtić, poreklom iz okoline Jagodine, više od četiri decenije živi u Indijani i za to vreme uspeo je da napravi svoje poslovno carstvo. U njegovoj kompaniji radi 120 zaposlenih i nikada nije dugovao ili kasnio sa plaćanjem bilo kome. Kada je stigao u Ameriku, nije ima ni dolara u džepu. U živopisnoj ispovesti o putu ka uspehu, koju je imao na javnom nastupu u Američkom kutku u Kragujevcu, ispričao je kako se postaje i opstaje biznismen, zašto ne zapošljava naše ljude u svojoj firmi i koje su razlike u shvatanju poslovanja i uspeha u Srbiji i SAD.
– Moja firma se bavi krečenjem, farbanjem i postavljanjem tapeta u velikim institucijama, bolnicama, zgradama….. U Ameriku sam otišao samo sa završenom osnovnom školom da posetim rođake. Nisam pošao za boljim životom. Ipak, počeo sam da radim u jednoj firmi za moleraj. Više od deset godina krao sam znanje i veštine. Ne samo za krečenje, već i kako se posluje. Moj savet je da budete najbolji u onome što radite i da radite ono što najbolje znate. Svoju prvu kancelariju sam imao kod kuće. Kasnije sam zakupio mali prostor i širio svoj biznis – kaže 63-godišnji Staniša, koji je posle toliko decenija u Americi dobio ime Stan, kako se i sada zove njegova firma.
Principi kojima se rukovodio su početi malim koracima i obavezno prvo isplatiti sve troškove. Jevtić kaže da privatnici u Srbiji greše kada od prvih velikih para koje im legnu na račun prvo sebi kupuju džipove, jahte i kuće ili sazidaju poslovne objekte od 2.000 kvadrata koji posle zvrje prazni.
– Počeo sam od nule. Pričali su mi kada sam stigao da mi za početak treba 50.000 dolara. Zapitao sam kada ću i kako uštedeti toliko para? Zato sam počeo sa malom kancelarijom i postepeno širio posao. U prvoj godin poslovanja polovina firmi propadne. U narednih šest godina propadne još 20 odsto kompanija. Posle 12 godina pozitivnog poslovanja znači da ste biznismen. U svakom trenutku znam šta se dešava u mojoj firmi i koji su problemi. Takođe, naučio sam sve o bukvalno svakom segmentu posla, od kvaliteta farbi do knjigovodstva – objašnjava Jevtić.
Ima sopstvenu računicu za uspeh. Kaže da bi privatnik u svakom trenutku trebalo da ima bar 10 ugovorenih poslova. Od toga će šest sigurno uspeti, kod dva će poslovati na nuli, a ostala dva će verovatno propasti.
– Uvek sam na vreme isplaćivao, plate, osiguranja i sve troškove. Tek kada vidite da je nešto para preostalo, to je vaše i tada postajete biznismen. Još veći ste ako odlučite da svoj novac uložite i širenje posla. Kod mene 90 odsto radnika iz firme odlazi u penziju. I skoro uvek zapošljavam po preporuci. Međutim, Srbe nisam nikada zapošljavao. Nezgodno je to, jer naši ljudi se oslone da smo zemljaci pa onda kasne ili ne rade kako treba. Drugo, naši važe za ljude koji sve najbolje znaju.
|
Sve skuplje nego u Americi |
A to za biznis nije dobro – priča Staniša.
On je zainteresovanim Kragujevčanima otkrio i da je za restoran jedino važna lokacija. Za ostale delatnosti, mogu se naći i jeftinije kancelarije. Rok za procenu da li je odabrao pravi biznis je svega tri meseca.
– Posle tog vremena videćete da li ste uspeli, ako ste još na nuli. Ukoliko već drugog meseca dajete pare iz svog džepa ili se zadužujete da isplatite troškove, to znači da ste u nevolji koju treba što pre prekinuti.
Novac za posao u Srbiji ne bi uložio nikad.
– Mnogo toga mora da se promeni u propisima i temeljima. Ne pričam u prazno, već sam probao. Moj sin Marko, koji je završio koledž za biznis, prošle godine je u Beogradu otvorio radnju za kokice. Odmah smo videli da to ne može da fukncioniše i prekinuli agoniju. U Smederevu sam otvorio radnju za farbe, više iz privatnih razloga, osobi koja mi je pomogla oko porodice. I tu sam uleteo u apsurd. Više od mesec dana smo čekali da dobijemo fiksni telefon – kaže na kraju Staniša, koji ovog leta ima još jedan javni nastup o svom uspehu u Američkoj ambasadi u Beogradu.
