Mihailo i njegova žena Teodora, donedavno Muhamed i Atusa, stanari su Centra za tražioce azila u Banji Koviljači. Njih dvoje su primili pravoslavlje i nebo Irana zamenili srpskim plavim svodom, ispod koga već više od godinu dana dišu slobodno i imaju ono što su želeli: mir i sigurnost i mogućnost da budu ono što jesu.
– Srbija je zemlja veoma prijatnih, gostoprimljivih ljudi. Osećamo je kao prijateljsku, kao pravo mesto za ostanak i spokojan život – objašnjavaju Mihailo i Teodora.
Oni žive u sobi od nekoliko kvadrata koju su pretvorili u svoj mali atelje. U njoj su dva kreveta na sprat, a na njima još upakovani i uramljeni umetnički radovi vraćeni iz Beograda sa nedavno održane izložbe. Tu, na malom prostoru, oni žive i stvaraju. Potvrđuju da ljudi koji u sebi nose osećaj za lepo i sposobnost da to prenesu na papir ili platno mogu da stvaraju i u skromnim uslovima.
On se bavi slikarstvom i kaligrafijom, a ona bakrorezom. Za jednim stolom stvaraju, bave se umetnošću i na najbolji način ispunjavaju vreme u Centru dok čekaju da se završi proces dobijanja azila. Kako kaže Mihailo, umetnost im je bila hobi u Iranu, a sada im je glavna preokupacija.
Mihailu su 42 godine i po zanimanju je arheolog, dok je Teodora pravnica. On kaže da je on bio hrišćanin i u Iranu, ali zbog netrpeljivosti nije to mogao da iskaže na pravi način. Posle dolaska u Centar upoznao je lozničkog sveštenika Miloša i sa njim je razgovarao o hrišćanstvu. Sveštenik mu je sve objasnio, odgovorio na mnogo pitanja da bi se u lozničkoj Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice krstio 24. januara prošle godine, na praznik Prepodobnog Mihaila.
Kum Slaviša nije dugme
I tog dana Muhamed je dobio ime Mihailo da bi posle njega pravoslavlje primila i Teodora. Planirali su to da obave zajedno, ali se dogodilo da je na zakazani dan ona bila u bolnici. Mihailo je hteo da je sačeka, ali je na njeno uporno nagovaranje kršten kako je planirano. Čim je prezdravila, učinila je isto.
– Prvi put smo krsnu slavu obeležili 10. decembra u krugu prijatelja. Izlomili smo slavski kolač i palili sveću ispred ikone. Slavimo Svetog Jakova Persijanca zato što me podseća na moje poreklo. Mnogo nam znači što smo proslavili slavu i Božić. Nemamo baš sve uslove da to učinimo ovde, ali nam pomaže naš kum Slaviša, pa ćemo uz njegovu podršku sve obaviti kako običaji nalažu – kaže Mihailo koji se s Teodorom nada da će dobiti azil i narednu slavu i rođenje Isusovo dočekati u svojoj kući u Loznici.
Jezik se uči s osmehom
Teodora i on nadaju se da će zahtev za azil biti pozitivno rešen i da će moći da grade svoju budućnost u Srbiji, u Loznici, gde su našli mir. Tu će moći da se posvete svom umetničkom radu i pokušaju da približe srpskim prijateljima bogatu iransku kulturu kroz izložbe. Prvo u Loznici, pa možda i u drugim mestima zemlje koja ih je prihvatila raširenih ruku. Mihailo inače vredno uči srpski i kaže da dobro napreduje. Srpski uopšte nije težak, tvrdi, ali i dodaje da ga za sada više razume nego što se snalazi sa izgovorom.
Ima vremena, uz brojne prijatelje, savladaće ga uskoro. Njemu i Teodori najvažnije je da su našli mesto pod nebeskim svodom gde će baciti sidro i imati mirnu luku.
Nećemo na zapad
Mihailo i Teodora kažu da žele da ostanu u Srbiji, da ovde žive i rade, i ni za živu glavu neće kao mnogi drugi da idu na zapad.
– Planiram da se bavim umetnošću kao primarnim zanimanjem i pravim rukotvorine. Nama je Srbija dala ono što želimo, i ovo je zemlja u kakvoj želimo da živimo i radimo. Ovde se osećam ispunjeno, možemo da živimo slobodno, iskažemo svoje ličnosti bez strepnje od neugodnosti – kaže Mihajlo dok ga supruga gleda s odobravanjem.
Lepota leči dušu
Mihailo priča da nije imao šta da radi i da je bio besposlen kada su došli u Srbiju, a takvo stanje nije mu prijalo.
– Nisam se osećao dobro. Pošto sam se u Iranu u slobodno vreme bavio slikanjem i kaligrafijom, to sam počeo i ovde da radim. Prija mi da se time bavim jer e skoncentrišem, pa za to vreme, dok stvaram, ne mislim o problemima koje imam i situaciji u kojoj živimo. Nekadašnji hobi u Srbiji je postao mnogo više, dobio je mnogo veći značaj i postao je primaran – kaže Mihailo.
U Iranu je bio šampion u jahanju, mnogo voli konje i zato uživa da ih slika. Takođe su mu čest motiv i žene, njihova lepota osvaja i pleni, ulepšava mu život.
– U ovakvoj situaciji ne želim da radim neke tužne motive, već su mi teme lepota, želim da mi radovi budu pozitivni, da na njima nema ničega što budi neka druga osećanja, ili misli. U kaligrafiji radim teme iz Irana, ali planiram da i neke delove iz srpske poezije iskažem na taj način – priča Mihailo.
Izložba u Matici iseljenika
Mihailo je imao izložbe svojih radova u Iranu, a početkom decembra svoju umetničku stranu ličnosti prikazao je u Matici iseljenika i Srba u regionu, gde je publika videla i nekoliko Teodorinih dela. Oni su izložili dela nastala u Srbiji, a svojim prijateljima obećali su da će izložbu prirediti i u Loznici, da i oni mogu da vide njihovu umetnost.
– Ovde smo upoznali zaista mnogo divnih ljudi, stekli dobre prijatelje, ali oni nisu mogli da dođu na izložbu u Beogradu, pa ćemo im se na svemu odužiti predstavljanjem naših radova u nekom ovdašnjem prostoru – kaže Teodora.
