Beogradska porodica Radisavljević odlučila je da sreću potraži u dalekoj Australiji i posle više od dve godine prikupljanja papira, krajem 2018, krenuli su put Melburna. Tamo su ih dočekali venčani kumovi, pa su se Vladimir, supruga Iva i dvoje male dece smestili u njihov stan.
Vladimir je odmah našao posao u firmi koja se bavila organizacijom venčanja i proslava. Posao je bio pristojan i relativno dobro plaćen tako da su mladi Beograđani ubrzo potražili sopstveni stan kako bi otpočeli novi život.
– Odlučili smo se za samostalan život, iznajmili stan čiji je mesečni najam 2.200 dolara i krenuli u novi život – priča Vladimir za “Vesti”.
Prema njegovim rečima, cilj odlaska je bio da pruže svojoj deci bolju šansu za obrazovanje. Na početku sve se činilo dobro. On je radio, supruga Iva je studirala. Iako je imala pravo na četvoročasovni rad, nije radila jer su vrtići u Australiji veoma skupi, pa je čuvala decu. Ubrzo su 2019. godine izbili požari, cela zemlja se digla na noge, priča Vladimir, ali se stanje ubrzo vratilo u normalu. Činilo se da se polako privikavaju na život na dalekom kontinentu, ali onda je buknula korona.
– Mislim da nismo mogli da se nađemo na gorem mestu u gore vreme. Mere su bile vrlo rigorozne, maske smo morali da nosimo i na otvorenom – kazuje Vladimir.
Posao gde je našao uhlebljenje prvi je stradao jer proslave i venčanja su bili uslovljeni strogim merama zaštite. Kako je stan bio veoma skup, a hrana još paprenija, Vladimir je morao da potraži novi posao. Obreo se u industriji hrane i to kao menadžer jedne tražene pekare. Međutim, radio je noću i to sve do pet ujutro.
– Bilo je baš iscrpljujuće. Dolazio bih kući s prvim zracima sunca, deca su počinjala da se bude. Nisam mogao ni da spavam, ni da se odmorim. Supruga više nije išla na fakultet, sve je stalo, prešla je na onlajn nastavu – kazuje naš sagovornik.
Došlo je vreme da nisu mogli da idu pet kilometara dalje od kuće bez policijske dozvole. Shvatili su tada da je njihovom boravku i snovima o boljem životu došao kraj. Čak su došli u situaciju da su im roditelji iz Beograda slali novac kako bi izgurali mesec. Nije bilo druge, supruga Iva se sa decom vratila u Beograd, a Vladimir je ostao još neko vreme u Australiji.
– Nisam hteo da odustanem, ali sam se ipak na kraju vratio i ja. U Australiji je sistem definitivno takav da ti ne dozvoljavaju da se razvijaš kako želiš, mališane odmah stavljaju u kalupe. Mi smo, na primer, dobili tri-četiri dana da vodimo dete u vrtić besplatno na privikavanje, video sam da nema zajedništva među decom. Čim se malo pokoškaju oni ih odvajaju, i to na ceo dan – priča Vladimir.
On priča i da su parkovi u Australiji vrlo lepo uređeni i svako bi pomislio kako je prava milina da se deca igraju.
– Situacija je, međutim, sasvim drugačija. Umesto da se deca igraju sa drugim mališanima, oni se igraju sa svojim roditeljima. Socijalizacija mališana nije baš na zavidnom nivou. Zato smo supruga Iva, šestoipogodišnji Filip i tri godine mlađa Lena odlučili da budućnost ipak gradimo u Srbiji – zaključuje naš sagovornik.
Dečjoj sreći nema kraja
Kada su su vratili u Beograd, dečjoj sreći nije bilo kraja.
– To nam je bilo merilo i znak da smo dobro postupili! Deca su neiskvarena i čiste duše i uvek će reći ono što misle i osećaju. Oni su jasno rekli gde im je lepše – kaže Vladimir i dodaje da ih je nedostatak sistemskih vrednosti u vaspitanju dece u Australiji potpuno porazio.
Zdrava sredina
– Dok smo živeli u Melburnu upoznali smo dve srpske porodice koje su se ovih dana takođe vratile u Srbiju. To su ljudi koji su živeli 10-15 godina u Australiji, tamo su imali i kuće, ali su se odlučili za povratak u rodni kraj. Svi se slažu da je naša zemlja zdravije okruženje za odrastanje mališana – kaže Vladimir.
