U školu praznih ruku i stomaka

Dvanaestogodišnja Jovana Perić prošle godine je osvojila 20. mesto na republičkom takmičenju iz tehničkog i informatičkog obrazovanja u Beogradu. Prvi i jedini put je videla glavni grad Srbije. Neko bi možda pomislio da to i nije veliki uspeh, ali za malu plavokosu Jovanu koja živi u Kalabić mahali na obodu opštine Kosovska Kamenica, on je ogroman. Na takmičenje se plasirala iako nema kompjuter, pa čak ni knjige za školu. Ona u šesti, a njene sestre u niže razred osnovne škole, i ove godine će krenuti bez udžbenika.
– Najviše bih volela da imam knjige za školu, jer ih prošle godine nisam imala, odgovorila je kao iz topa na pitanje šta joj nedostaje.
– Nastavnica mi je prošle godine kupila jednu knjigu, a posle sam tražila od druge dece da mi pozajme kada mi je trebalo da učim. Sada, za raspust, sam čitala lektiru, Toma Sojera i mnogo su mi se dopale njegove pustolovine, priča Jovana.
Šestočlana porodica Perić jedini su žitelji mahale, udaljene 15 kilometara od Kamenice, a do koje se stiže zemljanim putem probijenim kroz gustu šumu. Osim najstarije Jovane, Negovan (42) i Živica (29) imaju još troje dece, od toga dvoje školske.
– Sada krećem u četvrti razred. Volim da idem u školu, kaže mlađa Ivana. Bez novog ranca, svesaka i olovaka, u prvi razred će ove godine krenuti i Anđela. Tri sestrice sitnog rasta ići će zajedno strmim šumskim puteljkom do glavnog puta, gde inače sačekaju autobus do škole.
– Škola je u Populanci, i osim mene u razredu ima još troje đaka. Autobus ide, osim kada se ne pokvari. Zato često idemo peške, jer ima dva kilometara do tamo, dodaje Jovana.
Perići žive u maloj kućici koja nije do kraja opremljena, niti u njoj ima dovoljno mesta za sve. Žive od poljoprivrede, koliko da se prehrane, imaju i jednu kravu. Srećom, kaže Negovan, iz narodne kuhinje iz Gračanice dobijaju svaki dan hleb i čorbu.

– Od primanja imam dečji dodatak i socijalu od 15.000 dinara mesečno. Sada spremamo decu za školu, a nemao sa čim. Snalazimo se kako možemo. Sadimo luk, malo pšenice. Šta ćemo, priča Negovan. Kako kaže, nadležni su ih zaboravili.
– Tri godine niko ovde nije došao da nas poseti. Poslednji put smo pre dve godine dobili brašno – dodaje on.
U kameničkoj opštini nije mali broj srpskih porodica koje loše žive, međutim, po mišljenju mnogih, Perići žive u najtežim uslovima. Iako za njihove probleme znaju mnogi, neshvatljivo je da deca koja stanuju nedaleko od administrativne tačke razdvajanja Srbije i Kosova, nemaju školske knjige. Redakcija "Vesti" zvanično će zatražiti od Zavoda za udžbenike Srbije da obezbedi knjige ovim mališanima.