Dobijem pre nekoliko dana elektronskom poštom cirkularni poziv za pisanje eseja. Tema – ekonomski patriotizam. Koliko sam shvatila, na maksimalno tri stranice treba napisati svoje viđenje i argumente zašto se okrenuti domaćoj proizvodnji i proizvodima. Nagrada, u skladu s temom – zanemarljiva.
Uz dugotrajno iskustvo domaćice i neznatnog patriotskog zanosa nije teško nabrojati razloge zašto je bolje koristiti bohor od silana. Stari dobri bohor lepše i dugotrajnije miriše. Onako, na čisto i na detinjstvo.
Hoćeš đavola! Nigde bohora u srpskim prodavnicama. Doduše, nigde ni srpskih prodajnih lanaca. Sve sami delezi, agrokorovi i ostali strani investitori koji su se kao obavezali da će najmanje 30 odsto robe na rafovima biti srpskog porekla.
Tako u potrazi za bohorom saznajem da fabrika Albus iz Novog Sada kuburi sa sirovinama i da proizvodnja stoji. Kažu – nedostatak sredstava. Hoće li novi vlasnik Peconi doprineti opelu još jednom srpskom proizvodu?
Ni sa ljudima ništa bolje ne stojimo, jer i kada ih imamo, mi ih se odričemo. Naši stručnjaci odlaze u pečalbu, a mi uvozimo njihove. Prava razmena rada. Ali ne dovodimo običnu radnu snagu. Neće više ni Rumuni da rade za "dve črvene". Samo "tešku" kategoriju, one koji su po pravilu pretplaćeni. Valjda imamo višak novca, a šteta da završi u domaćim džepovima. Oni su, zna se, odavno šuplji.
Da li je moguće da od toliko naših fudbalskih stručnjaka jedan holandski treba da vodi srpsku fudbalsku reprezentaciju? Zna se šta je holandski fudbal danas u svetu. Treći na svetu, toliko puta u samom vrhu, ali da li baš mora stranac da vodi nacionalni tim i da li će razumeti narav i duh srpskih igrača? I to u zemlji u kojoj svaki drugi muškarac sebe preporučuje za selektora. Mora ako svemoćni Tole Karadžić tako odluči.
Kada se završi poslovni angažman Dika Advokata, treneru iz Haga trebaće advokat. Ako ne uspe da odvede srpski tim na evropsko prvenstvo u Francusku, od drvlja i kamenja koje će se obrušiti na njega, verovatno najviše od onoga koji ga je i angažovaao, neće mu ni dosadašnji trofeji pomoći. Advokat će mu trebati da iskamči ostatak para koje će mu Fudbalski savez Srbije ostati dužan. Tu bi mogao da potraži savet od Radomira Antića.
A koliko će nas Advokat koštati još je u sferi nagađanja. Cifre se kreću od 250.000 evra pa naviše. Plus milionče premije za plasman na Evropsko prvenstvo 2016. Drulović bi bio mnogo jeftiniji ali, kažu, nije autoritet. Ne ume da se busa u pleća, da govori o sebi u trećem licu, da obuzdava drskog i talentovanog Martinovića. On je, eto, mladu reprezentaciju samo popeo na evropski tron. A taj uzrast ne donosi nešto filera. Osim kada se rasproda za evriće.
Šta bi bilo sa nemačkom reprezentacijom da se Joakima Leva odrekla odmah posle prvih neuspeha? Mi, naravno, nismo Nemci. Kratkog smo daha u svemu što radimo, pa tako i u fudbalu. Ova igra i naš trenutni rang je upravo prava slika kakvi smo kao nacija. Hteli bi sve i po mogućnosti odmah. Rad, požrtvovanje i strategija na duže staze se ne preporučuje. Tako je Antić, iako je bez baraža odveo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo u Južnoafričku Republiku, dobio pedalu. Nije zadovoljio Toletov apetit nakon one čuvene pobede nad Nemačkom, a kada je FSS već ukalkulisao milione od plasmana u drugi krug.
To olako odricanje vlastitih talenata, prodaja igrača još u fazi razvoja ostavilo je kobne posledice po naš sport. Drugim rečima, to što bi se oslonili na sopstvene snage, u svemu, ne samo u fudbalu, ne znači da smo klaustofobična nacija. Treba učiti od boljih, ali uvek se voditi onom starom "u se i u svoje kljuse".
