Zamerajući Tadiću što nije prisustvovao veoma važnom događaju u "severnoj pokrajini" (navodnici njegovi) – valjda proglašenju Statuta Vojvodine, Basara ga podseća da "nije u obavezi da sledi svaku Dodikovu budalaštinu".
I još savetuje Tadiću kako bi bilo dobro za interese Srba, "ponajpre u Srbiji, a potom i na drugim mestima, da se bar folira da je on predsednik druge države, a ne poglavar svesrpskog plemenskog veća".
Odnosno da "iznad svega ima ustavnu obavezu da vodi računa o interesima Srbije i njenih građana".
– Pa ako bog da da jednog dana deli Boris nahrani i zaposli sve građane Srbije, onda neka od viška pomaže naše sunarodnike po okolnim državama.
Ne sumnjam ja da je prezident dobar čovek, ali isto tako ne sumnjam da bi prvo nahranio svoju decu, a eventualni višak podelio deci svojih pajtaša i prijatelja. A ako prezident ubuduće ne bude tako radio, onda neka se popiša na ustav za koji je onoliko lobirao i na kraju, zajedno sa drugim ustavotvorcima, lažirao rezultat referenduma.
Bude li se, pak, opasuljio i opsetio da su Austrijanci takođe Nemci, ali da su interesi Austrije i Nemačke odvojeni, onda bi možda u okolnim državama mogli da poveruju u iskrenost njegovih poziva na pomirenje- zaključuje Basara.
Tako zbori bivši ambasador bivše SCG na Kipru, vernik, hrišćanin, zagovornik maksime – najpre u se’ i u svoje kljuse. A drugim konjima samo ako pretekne.
Nije Svetislav uvek imao odijum prema "sunarodnicma iz okolnih država". Da jedan od njih, sabrat mu po peru, Miloš Kordić nije, za razliku od kolega iz matice, prepoznao svu veličinu "Fame o biciklistima", Basara ne bi 1988. primio svoju prvu, u to vreme veoma uglednu nagradu Željezare Sisak za to, svi se slažu, briljantno delo.
(Zlobnici će mnogo kasnije primetiti i da je NIN-ova nagrada za "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" otišla u Basarine ruke delom i zbog osećaja krivice u matici što niko osim "sunarodnika" preko Drine nije nagradio "Famu…").
Da je malo češće bacao pogled iz rodne Bajine Bašte, možda bi Basara bio milostiviji i prema sunarodnicima i prema aktuelnom srpskom predsedniku. Doduše, kad god bi se dohvatio politike, nije mu išlo. Prošetao je kroz zavidan broj partija, prvo je bio član DS, pa otišao kod Koštunice, pa onda osnovao DHSS s Batićem, koji će mu omogućiti da unovči petooktobarsku revoluciju odlaskom u Nikoziju.
Kad se vratio opet se privukao demokratama, ali ih je izneverio lobirajući za LDP. Oni koji ne vole Basaru, jedno vreme poznatog i kao zeta Brane Crnčevića, priznaju mu iskrenost ("Diplomatija je svet krupnog biznisa, lepotica, jahti. Da budem iskren, ni posao nije previše naporan", objašnjavao je svoju misiju na Kipru, čarobnom mestu za skrivanje para srpskih građana i tajkuna).
Mnogi su spremni da se klade u to da bi, ako bi ga Tadić častio nekim poverenstvom za Srbe iz okolnih zemalja, ili mu Dodik ponudio apanažu za promovisanje kulturnog stvaralaštva sunarodnika u matici – Basara promenio ploču. Eto rešenja!
