Operska diva i potomak najstarije beogradske porodice Breda Kalef rođena je na Dorćolu, gde joj je nacistička okupacija prekinula bezbrižno detinjstvo. Njena baka Mazal bila je prva žena trgovac na Balkanu, a zahvaljujući župniku sa Čukarice ona i njena dve godine starija sestra uspele su da prežive rat.
Iako joj je stoni tenis bio velika ljubav, a čak je postala i prvakinja Srbije u tom sportu, Breda je upisala Muzičku akademiju i ostvarila briljantnu pevačku karijeru. Pevala je širom sveta, a najdraži partner joj je Plasido Domingo. Primadona iz zlatnog doba Beogradske opere obišla je celi svet, ali je uvek bila najsrećnija u društvu svojih prijatelja uz supruga Branislava i ćerku Simonidu.
U Srbiji četiri veka
– Rođena sam 7. decembra 1930. u Beogradu. Potomak sam beogradske familije Kalef, koja je uz porodicu Leko najstarija prestonička familija.
Mi smo Jevreji koji su došli iz Španije, kad ih je kraljica Izabela proterala. Jedan deo porodice je išao preko Turske i zadržao se u Sarajevu, dok je drugi deo preko Makedonije i Bugarske došao je u Srbiju. Inače smo iz Toleda, gde smo došli preko Afrike.
– Dakle, u Beogradu smo oko 400 godina. Jevreji su u početku živeli ispod Dušanove ulice na Dorćolu. Vremenom su se penjali ka centru. E sad onaj ko je prešao Dušanovu ulicu smatralo se da je uspeo na društvenoj lestvici. To su bile ulice Strahinjića Bana, Gospodar Jovanova i Gospodar Jevremova. Moja starija sestra Lidija i ja imamo kuću u Gospodar Jovanovoj 3. U toj kući sam i rođena, a danas tu živi moj unuk i unuka moje sestre.
– Tu sam provela detinjstvo sve do okupacije 1941. godine. Nacisti su nam zapečatili stan, a majka Antonija nas je sklonila na Banovo brdo. Imala sam tada 10, a moja sestra 12 godina. Da bi nas spasla od nacista, mama nas je odvela u samostan na Čukarici kod župnika Andreja Tumpeja, a on nam je nabavio lažna dokumenta. Tako sam ja Rahel postala Breda Ograjnešek, a sestra Matilda Lidija. Župnik je čak ubedio direktora škole da nas primi i mi smo pohađale nastavu za vreme okupacije. Sećam se, sedim u razredu, proziva me učitelj “Breda”, a ja mrtva hladna, nisam mogla odmah da se priviknem na ime. Drugari me guraju i kažu: “Pa tebe prozivaju, Breda.” Župnik Tumpej, koji nas je spasao bio je božanstven čovek i on je okupljao svu decu bez obzira koje vere su bili samo da ne bi šetali po ulici. Pored crkve je organizovao da mi deca igramo stoni tenis, orkestar sa tamburicom. Pevala sam u horu i ljudi su dolazili da me slušaju. Tada sam čuli da mi govore da imam anđeoski glas. Već tada sam počela moju sportsku, ali i pevačku karijeru.
Stradanje porodice
– Kasnije smo vratile naše prezime, ali smo imena zadržale. Kad sam se udala morala sam da donesem originalnu krštenicu, a tamo sam bila upisana kao Rahel Kalef. Pošto sam uzela muževljevo prezime postala sam Rahel Simonović. Ipak, odlučila sam da iz zahvalnosti prema župniku zadržim ime i tako sam postala Breda Simonović, a umetničko ime mi je bilo Breda Kalef. Moja porodica je bila velika, bilo nas je više od dvadeset petoro. Nažalost, u Drugom svetskom ratu svi su ubijeni, neki na Sajmištu, neki na ulici kao taoci, a neki odvedeni iz bolnice kao moj otac Avram i baka Mazel.
– Posle rata vratila sam se u gimnaziju Prvu mušku i Četvrtu žensku, odveli su me u Muzičku školu “Stanković” da učim pevanje. Posle odlazim na Muzičku akademiju, kod čuvene profesorke Zlate Đurđenac, koju završavam. Paralelno sam studirala i na Filozofskom fakultetu, ali tu nisam diplomirala.
Direktor Opere tada je bio Branko Pivnički, a on je ujedno radio i kao profesor na Akademiji i slušao me na časovima. Tada se spremala Karmen, a ja sam sa profesorkom spremala ulogu Mercedes u toj operi. Tako sam ja debitovala sa ulogom Mercedes i odmah sam dobila angažman. Tada se desilo nešto što se nikad ranije nije desilo. Pošto su radili Karmen, meni su rekli: “Stani tamo i pevaj.” Međutim, ja sam tražila od rekvizita daire. Stajala sam na kraju bine i kad je počela moja muzika, jurnula sam sa dairama i otpevala moju strofu. To mi nije pokazao režiser, to sam sama smislila. Kad se završilo, dobila sam ogroman aplauz na tu jednu strofu.
– Sećam se tada je izašla kritika u novinama, a veoma strog kritičar Dragutinović je napisao: “Predstava je bila u znaku Mercedes, a ne Karmen.” I dalje sam u karijeru svaku ulogu sama osmišljavala. Bitno je da znaš u interpretaciju šta ta uloga nosi. Zbog čega je Marija Kalas bila velika? Zato što je svaka njena reč imala podlogu u gestu, izrazu. Važno je da imaš koncepciju lika koji pevaš. Svaka uloga je imala drugačiji izraz. Sve vreme sam provela u Beogradskoj operi, koja mi je bila matična. Kao mecosopran nastupala sam po celom svetu.
Prijemi kod Tita
– Sa Plasidom Domingom sam u operi “Karmen” debitovala van zemlje u Izraelu. On je posle toga otišao u Meksiko i onda su i mene pozvali da postanem član meksičke opere. Međutim, moj muž nije hteo da ide. Bila sam pred izborom. Izabrala sam da ostanem sa mužem ovde u Beogradu.
Najpoznatija mi je bila uloga Karmen, zato što sam imala sreće da su ovde kod nas gostovali najveći tenori sveta. Tako da sam Karmen pevala s Domingom, sa Đuzepeom di Stefanom, s Korelijem, Umbertom Borsom. Karmen ni sa jednim našem pevačem nisam pevala. Nije bilo našeg tenora koji bi pevao. Pošto je Biserka Cvejić otišla u Bečku operu, ja sam ušla u njen repertoar. Oskar Danon me je ubacio u “Don Kihota”, pa “Onjegina”, pa u “Pikovu damu”.
– Tada je državni vrh izuzetno cenio operu, a Tito i Jovanka su bili redovni gosti. Vrlo interesantno, nisam bila u partiji, ali mi ništa nije bilo uskraćeno, niko me nije uslovljavao bilo čim da bih dobila ulogu. Naprotiv, nije bio nijedan prijem kod Broza a da ja nisam bila tamo. Kad sam gostovala širom sveta, novinari su me pitali o mojoj zemlji. Uvek sam lepo govorila o mojoj zemlji jer sam time branila i svoje dostojanstvo i čast. Uvek sam govorila da sam srećna što dolazim iz zemlje u kojoj sam imala mogućnost da pohađam najbolje škole i to zaista u to vreme besplatno i to je bilo tačno.
– Život operskog pevača je sve samo ne glamur, kao neki zamišljaju. Mi dođemo u drugu zemlju, otpevamo svoju ulogu u operi i natrag u hotel. I onda žurimo da se vratimo svojoj kući. Tek kasnije kad sam okončala karijeru sam počela da obilazim gradove gde sam nastupala. Karijera je zahtevala odricanje od svega, nisam letovala, nisam ni zimovala. Leti sam uvek imala letnje festivale, igre, a zimi taman posla da odem i da slomim ruku, pa da mi propadne cela sezona.
Kćerka u Kanadi
– Nakon završetka karijere, nisam s bavila epedagoškim radom, iako je bilo poziva. To je mukotrpan posao. Ali s ponosom mogu da kažem da je u našoj kući u Gospodar Jovanovoj stanovao Željko Lučić, tamo mu se rodilo i drugo dete. Moja mama kod koje je stanovao sa Željkom je proživljavala drugu opersku karijeru, naravno nakon moje. Sada je on prvi bariton sveta.
– Udala sam se za Branislava Simonovića, koji je takođe bio na Muzičkoj akademiji, ali je završio i arhitekturu. Tu smo, volimo da kažemo u šali bili direktni rivali Biserki i Dušku Cvejiću. Mnogo smo se družili, a imali smo kuće u Starom gradu na Hvaru, pa smo i tamo provodili odmore zajedno. Tamo smo pevali, a sa nama je neretko boravio i glumac Aljoša Vučković, koji je moj zet jer je oženio ćerku moje sestre. Ljudi su zastajkivali da slikaju naša veselja.
– Moj Branislav je iz Surdulice, iz učiteljske porodice. Imali smo divan brak, a pre 12 godina je nažalost umro. Vrlo je važno da u braku imate podršku, nekoga kome verujete i ko za vas uvek ima reči podrške, ali i dobronamerne kritike. Imam jednu kćerku Simonidu, koja je radila kao novinar, a sada je u Kanadi. Od nje imam dvoje unučadi.
Prvakinja u stonom tenisu
– Posle rata se teško živelo, ja sam dok sam išla u školu učila i tašnerski zanat u Balkanskoj ulici, a sestra je išla u zubotehničku školu. Subotom i nedeljom sam pevala, igrala pingpong i na kraju sa 18 godina postala prvakinja Beograda i Srbije u stonom tenisu. Bila sam prva Beograđanka koja je to postigla. Do tada su u stonom tenisu primat držale Vojvođanke
Očevo proročanstvo
– Kad me pitaju kad sam počela da pevam, obično odgovaram: Od kada znam za sebe. Pevala sam i kada sam u detinjstvu bila gladna i kada mi je bilo hladno. Glas sam nasledila od majke Antonije. Ona je bila Slovenka i to siromašna. To je bio jeres u ono vreme da se ona udaje za imućnijeg Jevreja. I moja sestra je lepo pevala. Kad su nam u detinjstvu dolazili gosti moja, sestra se zavlačila ispod stola, a ja sam tražila da me stave na sto i da pevam kao na bini. I onda je moj otac govorio “Evo moje umetnice.” I tako se i ostvarilo.
Sa Milkom na audiciji
– Na audiciji za operu bila sam zajedno sa Milkom Stojanović, ona prelepo peva, ali su joj rekli da još malo pričeka, a ja sam trebala da budem primljena. Ja sam tada rekla da sam trudna, pa su mi rekli “E onda vi malo pričekajte.” Porodila sam se 14. aprila, a debitovala 18. juna 1960. Znači mesec i po dana nakon porođaja, ja sam debitovala! Što se tiče divne Milke spremao se “Bal pod maskama”, Bogdan Babić bio je dirigent i radio je i sa njom koja je imala divan glas. Tako je ona debitovala u “Balu pod maskama” i to je ogroman uspeh jer niko do tada nije premijerno nastupao u tako teškoj ulozi. Tako da je ona debitovala pre mene, a ja malčice kasnije sa mojom Mercedes.
