Teške nevolje koje su u proteklo vreme snašle pojedine štićenike Humanitarnog mosta, odagnalo je dobro srce našeg dugogodišnjeg anonimnog dobrotvora iz Bad Homburga. Zahvaljujući njegovoj izdašnoj ruci i iskrenom čovekoljublju, spas je stigao na još četiri adrese od ukupno 700 evra porodicama Pap, Radonjić, Dimitrijević i Čolić.
Ushićeni još uvek božićnom donacijom čitalaca “Vesti”, članovi šestočlane siromašne porodice Pap iz prigradskog naselja Mužlja kod Zrenjanina, mislili su da će bez većih problema i muka pregurati hladne zimske dane. Nažalost njihova sreća je kratko trajala. Život je nastavio neumoljivo da ih lomi, pa su se nedaće nastavile.
Nemoćan i usplahiren, glava porodice, 60-godišnji Janoš, koji pored teško mentalno zaostale ćerke Julijane, ima i trojicu sinova, Kristijana, Imrea i Petera, od kojih su dvojica takođe psihički bolesnici, zavapio je za pomoć, budući da više nije u stanju ni dinar da zaradi. Njegova molba nije ostala bez odgovora, pa je tako na kućnu adresu njegove siromašne i bolešću pogođene porodice prosleđeno 200 evra, kako bi rešili goruće probleme.
– Ne možemo da znamo ko je taj divni čovek, ali našoj zahvalnosti nema kraja. Jednostavno, mi nemamo više od čega da živimo, jer već nekoliko meseci zbog povrede noge ne mogu da radim. Moja supruga Zvezdana je teško bolesna, boluje od multipleskleroze, a poslednjih 20-ak dana joj je bilo izuzetno loše, jer novac za lekove nismo imali. Sve se svelo samo na puko preživljavanje – rekao je u dahu Janoš Pap, bivši pekar, dodavši:
– Ovih 200 evra je za nas veliko kao kuća. Odmah sam kupio lekove Zvezdani i poveo je na preglede u Novi Sad koji su joj bili zakazani, ali mi smo ih odlagali, jer nismo imali novca za put. Ono što je preostalo utrošili smo na hranu i to vam je cela istina.
Slične muke zadesile su i samohranu majku invalida Tanju Radonjić iz Kotraže kraj Čačka.
Lekovi, hrana i računi za nju i njenog autističnog sina Đorđa, sve je bilo poput teškog košmara iz kog izlaz nije videla. Zato je 200 evra anonimnog donatora iz Bad Homburga došlo u pravi čas.
– Crni oblaci nadvili su se nad našim životom i nikako da ih rasteram. To bi bilo najblaže rečeno za sve ono kroz šta prolazimo svakodnevno Đorđe i ja. Tokom cele zime i velikih snegova nisam smela da izađem napolje da ne bih pala i napravila nam još gori pakao od života. Srećom, zahvaljujući pomoći humanih čitalaca “Vesti” obezbedila sam na vreme zalihe hrane, ogreva, lekova, ali kako je vreme odmicalo, to je sve potrošeno, pa smo jedno vreme morali da se grejemo i na električnu energiju. Samim tim, stigli su nam i poveći računi. Verujte, nisam znala kuda ću više od brige. Ovih dana moram i u Kragujevac na dodatne preglede, a to sve košta. Nije meni do mene, već do Đorđa. Ne znam ko bi ga posle gledao. Zato i ne dižem ruke od života, on je jedino što me drži i daje nadljudsku snagu – ispričala je nesrećna Tanja.
Sa problemom nedostatka lekova za svog devetogodišnjeg sina Davida, teškog srčanog bolesnika, suočila se i Snežana Dimitrijević iz Surčina.
– Istina je da se mi svako malo nađemo u ovakvom problemu, jer od socijalne pomoći koja iznosi manje od 100 evra, mi ne možemo namiriti podstanarske račune i imati dovoljno za najosnovnije potrebe, a kamoli za lekove koji se često menjaju. David zbog teške kardiomiopatije je još kao beba dobio pejsmejker, pije razne lekove i često boravi u bolnici. Zbog toga ne može ni na redovnu nastavu u školu već ima časove kod kuće. Zato je ovih 150 evra za nas spas. Hvala do neba tom dobrom čoveku, neka mu se dobro još boljim vrati – poručila je majka Snežana.
Nevolja za nevoljom
Još 150 evra, upućeno je i na adresu Čolića iz Ljubesela kod Topole, samohrane majke Ljiljane i njenog sina Aleksandra obolelog od ubrzanog starenja mozga, koji sami ne mogu više da izađu na kraj sa svim mukama.
– Kada sam Acu podigla kako bih mogla da ga presvučem, jer on više ništa sam ne može, nezgodno sam postavila ruku dok sam ga spuštala da sedne i slomila je. Muke naše, time su se još više uvećale. On nemoćan, a ja takođe, jer ne mogu da mu pomognem. Nabavka pelena za odrasle, kao i deterdžent za veš, postali su naša najveća briga i kako to obezbediti. Zato će ova pomoć najpre otići u tu svrhu, da nam olakša makar malo nevolje koje su nas pritisle sa svih strana – iskreno će Ljiljana Čolić (65).
Priznaje da bi bez dobrih ljudi, odavno digli ruke od svega, jer ne bi mogli da se izbore sa svime što im je život priredio.
– Naša primanja su mala, a lekovi i nega za Aleksandra skupi. Nije lako, ali se borimo, a zahvaljujući “Vestima” nekako uspevamo, jer se nikada nisu oglušili na naš vapaj za pomoć. U prilog tome govori i to što je jedna čitateljka “Vesti” rodom iz Velike Plane saznala da imamo problem sa invalidskim kolicima za Acu i obećala da će nam ih uskoro doneti. Na takva dobročinstva, nemate dovoljno reči zahvalnosti – iskreno će Ljiljana Čolić.
