"Hvala dragim dobrotvorima Ljiljani i Slobodanu Joksiću kada su nas se setili i olakšali nam muke jer teško preživljavamo u ovim smutnim vremenima. Hvala i mladim ljudima iz udruženja Za naše Vranje koji nas pred praznike posetiše i poklonima prijatno iznenadiše. Najviše decu. Radim po kućama kada ima posla i kada me pozovu. Naplaćujem evro i po po satu čišćenja, a kad dođem kući ruke bole, noću ne mogu da spavam. Opet smo u situaciji da se borimo za komad hleba. Bilo bi nam mnogo lakše da imamo samo jednu prostoriju, tri sa tri, ali svoju, ovako kirija nam odnosi mnogo. Opet smo promenili stan, prethodni nismo mogli da plaćamo, skupo je bilo za nas. Neka Bog blagoslovi naše dobrotvore, novac nam je dobrodošao, za kiriju da imamo, gde ćemo ako nas gazde isteraju. Ulica ili Sigurna kuća, gde? Ne mogu na to ni da pomislim. Šta je, tu je, moram zbog dece da budem jaka, da odolevam svim životnim poteškoćama", priča Radmila koja je ovoga puta izgleda pronašla dobre gazde, kojima nije teško i da koji dan sačekaju na kiriju.
Život ih nikad nije mazio. Sa decom, od kojih je sedmogodišnji Nemanja najmlađi, je često bila gladna. Živeli su na Vlasini Okruglici, naselju pored jezera.
Godinama su jeli samo krompir, kupus i hleb. Mleka bi uzimala samo kada bi odradila neki posao kod seljana.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
Suprugova tortura nad Radmilom eskalirala je u leto 2012. kada je jedva ostala u životu sa brojnim povredama…
Podsećanja radi, sudbinu ove žene i njene dece ispisali su rat, zlostavljanje u porodici, nemar policije i državnih organa.
Radmila je od torture ostala bez ijednog zuba u glavi, sa ožiljcima na telu i duši.
Napravila je veštačku protezu zahvaljujući dobrotvoru Nebojši Stojanoviću iz Ciriha.
U Bihaću gde je odrasla i doživela veliku ljubav, nažalost, iskusila je i teške trenutke jer je njen nesuđeni suprug poginuo ubrzo po izbijanju rata, na čišćenju terena bihaćko-grabeškog platoa.
Radmiline muke nastale su kada je posle izbeglištva, počela da živi sa čovekom iz sela Vlasina. Dovoljno je reći da je taj čovek, otac troje od četvoro njene dece, počeo iznenada da pije. I tukao je krvnički.
Ipak, Radmili su sreća i Božja volja omogućili nov početak u Vranju i život, pre svega, bez bojazni da će joj ga neko oduzeti. U tome joj pomažu svesredno već godinama i čitaoci "Vesti" koji veruju da će ona i njena deca jednom dočekati bolje dane.
Dečja radost
Zajedno sa maloletnom decom Radmila živi od 130 evra socijalne pomoći, koju utroši pre svega na plaćanje kirije i dažbina. Za sve ostalo, preostane im dečji dodatak od oko 60 evra i novac koji zaradi Radmila čisteći po kućama. Pred Božić posetili su ih i predstavnici udruženja građana Za naše Vranje, na čelu sa Borkom Stefanović i Nenadom Cvetkovim, koji su drugi put, od kako su saznali za njihovu sudbinu na portalu "Vesti", organizovali akciju pomoći. Doneli su im zejtina, šećera, brašna, hrane, obuće, odeće, slatkiše, igračke za decu.
Rad bez plate
– Moj najstariji sin Dražen je našao posao na mestu obezbeđenja u jednom privatnom preduzeću. Obradovala sam se, ali radio je samo tri meseci. Radio je ali ga nisu plaćali i kada je zatražio zaradu – oteran je. Sve je bilo na crno, bez ugovora… Strašno! Ovo je vreme bezakonja – jada se Radmila.
