Najveći broj naših ljudi koji su se, sada već davnih, sedamdesetih godina prošlog veka otisnuli u svet u potrazi za boljim životom i proveli radni vek daleko od rodnog kraja, sada uživa u zasluženoj penziji. Jedan iz generacije prvih i pravih gastarbajtera je i Vojislav Čogić iz Jabukovca, zvanično najvećeg mesta opštine Negotin u Srbiji. Penzionerske dane, kao i mnogi dijasporci povratnici, provodi u rodnom selu, uglavnom, a naročito ovih zimskih dana, gledajući televiziju. Krajem avgusta je napunio 71. godinu i kako sam kaže, zagazio je u osmu deceniju života i spada u grupu ljudi koju korona virus najviše pogađa, pa je bolje da se malo pričuva. Rado se seća gastarbajterskih dana, rada i druženja sa našim ljudima u Nemačkoj. Odmah na početku razgovora kaže da mu je naš list pomogao kada je završavao radni vek.
– U penziju sam otišao iz firme Sarbah, koja se bavila distribucijom stranih novina u Nemačkoj. Inače, sa “Vestima” sam bio u kontaktu od prvog dana. Sećam se da je to bilo 15. decembra 1992. godine i sada vam sa malim zakašnjenjem čestitam 28. rođendan. Tada sam upoznao Dušana Vidakovića, predsednika kompanije Nidda Verlag, izdavača “Vesti” i tadašnjeg urednika Zorana Čadeža. Sa vašim listom sam imao odličnu saradnju od početka pa sve do odlaska u penziju. Čak sam i u penziju otišao preko “Vesti”. Naime, savetnik za socijalna i penziona pitanja u vašem listu bio je Dragan Pribić i on mi je mnogo pomogao – priča uz osmeh Vojislav.
Stranac, kao vanzemaljac
Pre nego što je stigao u Frankfurt, daleke 1974, Voja je pečalbarski život oprobao prvo u Austriji.
– Po povratku iz vojske, krajem 1970. nije bilo puno posla u našem kraju. Moj stric, Dušan Čogić, je već bio u Austriji, pa je pozvao i mene da pokušam tamo da nađem uhlebljenje. Posao sam odmah dobio u fabrici za proizvodnju plastičnih šablona u Šarmštajnu kod Gmundena i bio sam drugi strani radnik u tom mestu. Sećam se da su me Austrijanci čudno gledali, kao da sam vanzemaljac, jer tada stranaca nije bilo kao danas – priseća se Vojislav.
Posao koji je radio nije mu se baš dopao i posle šest meseci se vratio u Jabukovac.
– Dve godine kasnije, moj otac, Milija je saznao da je u Bor došla neka komisija iz Nemačke i da traže radnike. To je išlo preko Biroa rada i sve je bilo mnogo ozbiljnije. Prijavio sam se i prošao sve testove. Selekcija je trajala nekoliko meseci i već početkom 1974. sam stigao u Frankfurt. Sačekali su nas neki Nemci na stanici i odveli u stanove. Već sutradan sam počeo da radim na građevini, kao zidar, iako do tada nikad nisam stavio ciglu na ciglu – priča nam Voja uz osmeh.
Svaki početak je, kaže, težak, ali uz malo sreće i angažovanja se sve nauči.
Zidar u knjižari
– Prihvatili su me stariji radnici zidari i brzo me naučili kako se stvarno radi. Nije bilo lako, ali srećom nije dugo trajalo. Zbog neke krize su otpustili mnoge radnike, pa i mene. Na birou rada sam proveo tri meseca dok nisam upoznao Mišu Šurkića koji je u to vreme imao svoju firmu. U njegovoj firmi sam se zadržao tri godine dok se nije ukazala prilika za nekim lakšim poslom. U jednoj velikoj knjižari koja je radila na štampanju i vezivanju knjiga su tražili radnike pa sam se prijavio i dobio posao – priseća se naš sagovornik detalja svog radnog veka.
Posle šest godina je prešao u Sarbah, firmu koja se bavila distribucijom stranih novina u Nemačkoj.
– Kasnije to postaje Merkur i tamo sam stupio u kontakt sa našim novinama koje su se ono vreme prodavale u Nemačkoj. Tada su to bila uglavnom “Borbina” izdanja, ali i “Politika”, “Politika ekspres” i “Večernje novosti”. Nije bio težak posao, ali je bilo puno stresa. Sve se radilo na vreme i trebalo je da se posao dobro organizuje.
Vojislav je u penziju otišao kao šezdesetogodišnjak i kaže da je tada bio mlad penzioner:
– Sada su me godine malo sustigle ali se još ne dam. Dobro mi je trenutno. Malo sam imao problema sa srcem, imam dva stenta ugrađena, ali se sada osećam odlično.
Potomci u Nemačkoj
Vojina supruga Slobodanka je penziju takođe zaradila u Nemačkoj. U vreme kada smo ga posetili bio je sam jer je Slobodanka otišla u Frankfurt.
– Otišla je da poseti poseti ćerke Olgica i Lela,, a Nemačkoj su nam i unuci Milica, Mladen, Kristina i Nikola, kao i praunuke Kalina i Milona – nabraja Vojislav
Prati politiku
– Svakodnevno na televiziji pratim političke događaje, a pratim i šta se događa na društvenim mrežama. Najviše volim da gledam direktan prenos iz naše Skupštine jer je to za mene najzabavnija emisija na televiziji. Ponekad odem do Negotina da kupim novine, više iz navike. Žao mi je što ovde nemam “Vesti” na koje sam tamo navikao, ali sta da se radi. Inače, kada na televiziji vidim Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije, ne mogu a da se ne setim da sam ga ja nekada učio kako se broje novine jer je i on svojevremeno dolazio u distribuciju.
Dve nedelje kroz Jugu
Duga putovanja automobilom iz Nemačke ka Jabukovcu su nekada trajala i po dva dana. Voja kaže da su putovanja njegove porodice znala da traju i po dve nedelje.
– Umeli smo da za Srbiju krenemo kroz bivšu Jugoslaviju preko Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Obilazili smo tada, supruga Slobodanka i ćerke Olgica i Lela, mnoga istorijska mesta. Od recimo Kumrovca, Titovog rodnog mesta, Drvara, preko Banjaluke, Tjentišta do mesta pogibije Save Kovačevića. Tek onda bi kretali za Jabukovac.
