Užičanin, Ercog, Era – tako sebe definiše Milivoje – Mićko Petrović, privatni preduzetnik iz Berlina, posle 45 godina života u Nemačkoj. Došao je da radi daleke 1969. godine u mesto Nojs kod Diseldorfa, a od 1971. je u Berlinu.
– Nemci su tada tražili 10 mehaničara, ali su nas greškom poslali u fabriku dečje hrane Milupa i Humana. Kad su nam tamo videli ruke, pitali su nas šta smo po zanimanju. Kažemo da smo mehaničari. ‘Pa zašto ste došli kod nas? Vi se vraćate nazad’, rekli su nam. Bio je to nesporazum između našeg biroa i državnih vlasti Nemačke. Ipak smo obišli pogon, a tamo sve kao u apoteci, ljudi u belim odelima sa kapama kao doktori šetaju. Pitam da li mogu da me prime, a oni mi kažu da mogu ako sredim ruke. To je bar bilo lako, jer kad ne radiš dve nedelje, ruke se same dovedu u red – priseća se Mićko uz smeh.
|
Putovanja – nova strast
Ambasadori redovne mušterije |
Reli vožnja u krvi
Ostao je godinu dana po ugovoru, a posle toga se preko Flenzburga i Pasaua zaustavio u Berlinu. Tu se oženio Osiječankom, sa kojom ima dva sina, već odrasle ljude od kojih jedan vodi poznati restoran u berlinskom Šarlotenburgu, a drugi se bavi građevinom.
Šta je ovog Užičanina dovelo u Nemačku, kada je i kod kuće uživao pecajući u Đetinji, svirao gitaru u Meteorima, imao najlepše devojke, vozio reli-trke…?
– Kao i svakog mehaničara, interesovala su me kola i počeo sam u to vreme da vozim relije. Učestvovao sam na svim nacionalnim trkama na Sutjesci, u Jagodini, Vrnjačkoj Banji… Vozio sam fiću i fijat 1300, ali kako su naši dobri reli-vozači imali BMNj-ove, reno gordinije i ostale dobre automobile, jednog dana mi je pukao film i rekao sam sebi: Mićko, ideš u Nemačku da zaradiš BMNj! Tako me je BMNj dovukao ovamo, inače ne bih nikad došao.
Iz Nemačke se 1971. godine uputio na reli Sutjesku, ali je usput doživeo brojne neprijatnosti zbog nemačkih registracija.
– U to vreme su ušle neke ustaške organizacije iz Australije. Od Sarajeva do Imotskog i Ploča su me sto puta zaustavljali. Onda pocepam onaj startni list, okrenem se i odjavim, jer nisam mogao da nadoknadim ni vreme, ni ništa – priča razočarano Mićko.
Kaže da bi i danas seo u formulu 1, koju ne propušta.
– To je nešto u krvi, iako godine polako stižu.
Bez gitare 40 godina
Osim što je bio lokalni Flojd, Mićka i njegove Meteore su u to vreme zvali "užički Bitlsi" jer su svirali uglavnom njihov opus.
– Bio sam užički mangup u pozitivnom smislu reči, jer me je mnogo toga interesovalo. Učestvovao je na prvoj Gitarijadi u Beogradu, drugoj u Čačku , zatim Kraljevu…
– Imali smo koncerte po kino-salama od Bajine Bašte do Mokre Gore. U to vreme smo sarađivali sa Indeksima, Siluetama, Kameleonima… Međutim, kad u igru uđu pare, počnu podele.
Mićko je to predosetio, pa da ne kvari utisak o muzici otišao je najpre u vojsku, a onda u Nemačku.
Po dolasku u Berlin nije se više bavio muzikom. Razlog je taj što je prvi uslov supruge bio – ili gitara ili ja.
– Četrdeset godina nisam uhvatio gitaru u ruke, a pre pet godina počeo sam ponovo da sviram, više za sebe. Ali, zaboravi se, izgubiš ritmove – priznaje Mićko.
I pored brojnih putovanja, stiže da redovno obiđe Užice, makar na nedelju dana. Iako ima kuću "dole", Mićko još ne razmišlja da se skrasi. Kupio je džip za džipijade (valjevsku, užičku, kraljevsku, nišku, sandžačku), čamac i motor za vožnju po Drini i divljim vodama, prikolicu za kampovanje…
Avanturista u njemu ne miruje iako ovo leto provodi relativno mirno ploveći čamcem po berlinskim jezerima.
|
Klupska legenda |
