U paklu ustaških zatvora

Nisu delovali strašnokakvi su bili: Ustaško – domobranska patrola

 

Posle dva meseca u Kosmajskom odredu, Mirko Tepavac je, u septembru 1941, kao kurir, sa poverljivom poštom, upućen u Beograd. Na kraju jedne od tih kurirskih "misija", Partija je odlučila da se vrati u Zemun. Tako je ponovo ilegalac, da bi 12. avgusta 1942. bio uhapšen, a s njim i njegov otac Radivoje i mlađi brat Radoslav. U knjizi "Moj drugi svetski rat i mir" nalazimo opis tog događaja i pakla koji je usledio, i trajao sve do kraja decembra te godine.

Hapšenje – 12. avgust 1942.

…Toga je dana u Zemun stigla ekipa zagrebačke ustaške policije, iz sastava "Pokretnog prekog suda" i odmah, da bi imali od čega da počnu, naredili da se privedu svi koji su tih dana bili hapšeni pa pušteni pošto nisu bili ozbiljnije terećeni ili nisu ništa priznali…
…Grabe me, odvode u jednu prostoriju na spratu. Da više ne bude nikakvih iluzija, islednik se ceri trijumfalno: "Zar je moguće da smo te tako lako uhvatili… Sedi, pričaj sve što znaš o Partiji i Skoju…"
…Da sve postane konačno i neopozivo užasno: "Odgovaraj što te pitam, a pre svega, kaži gde si juče smestio tvog Cvikeraša?" (Pomutilo mise u glavi, otkud zna da sam "Cvikeraša", Marka Nikezića, te iste večeri smestio u siguran stan!)
Dakle, to je taj čas. Sad preosta samo ono, znaš, kako smo toliko puta govorili: "držanje pred neprijateljem… I ćutanje po cenu života!"
Kad bi ovde sada od mene tražili samo život, kako bih ga rado dao, hrabro i dostojanstveno, kao u romanu… Ali, znam da je ovo tek strašan početak. Kroz šta sve od sada treba, mora, da se prođe! Gde će biti kraj?
"…Budalo, ja sam Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, znam kako se iznuđuju priznanja… Nisam ti ja zemunski početnik sa kojim ste godinu dana lako mogli da zaslužujete priznanja sa ‘dobro držanje pred klasnim neprijateljem’… Ajde, Beli (zna, dakle, i moj nadimak u organizaciji), počni odmah da pričaš, žuri mi se, što više priče to manje batina, ti si mi noćas jedini posao… Ali, od svega ostalog trenutno odustajem, samo samo reci gde spava Cvikeraš, kakva mu je funkcija, koje mu je ime i prezime."

Svanuo dan mog
dvadesetog rođendana

Šef diplomatije 1969: Mirko Tepovac (iza: prevodilac Ivan Ivanji)

U nastavku, pošto ćutim uprkos divljačkom batinanju, Francetić preti: "Sada više nećemo žuriti. Imaćemo puno vremena, posvetiću tebi najveći deo."
Trojica zadihanih agenata u maloj prostoriji na prvom spratu zemunske policije, koja gleda na ravodušnu, gluvu fasadu Katoličke crke, čije zvono broji moje i Francetićeve sate… Sa mokrog betonskog betonskog poda na kojem ležim (polivali su me nekoliko puta, da dođem sebi) vidim iznad sebe izdužene ljudske prilike u slikama koje se kidaju i nanovo povezuju između udaraca "žilama", pesnicama, nogama… Odmarajući se, Francetić mi stoji na prsima i davi me cipelom na grkljanu.
Jutro je. Prebirem vreme, dugu malu večnost od sinoćnog hapšenja. Marko je sada već sigurno saznao da sam uhapšen i nije više tamo gde sam ga ostavio. Preko mene ne mogu više doći do njega, čak i kad bih ja poklekao.
Setim se, danas mi je dvadeseti rođendan! …

Kad se islednik
"više ne žuri"

Vukovar, druga polovima avgusta… Zatvor je velika zgrada žitnog magacina. Ovde će nas držati nekoliko dana… Odavde, danima i noćima, odvode na saslušanja i streljanja. Ovde će se mnogima izjaloviti nada da idu u časnu smrt, umesto u nove patnje i stradanja, koja se neće uvek završiti časnom smrću. Kako izdržati? Izdržaće samo oni koji budu rešeni da odu na strelište kao na slobodu.
Francetić je požurio da mi pokaže kako izgleda to kada se njemu "više ne žuri", najčešće noćima, satima dužim od večnosti. Nema više razjarenog batinanja, urlanja i psovanja. Ali, od mnogih surovih metoda uvek ima i gorih. Evo jednog od takvih, njemu omiljenih.
Vezuju mi ruke lisicama. Vezuju i noge. Onda, između vezanih ruku i nogu proture gvozdenu šipku, pa me postave na dva pisaća stola, na metar jedan od drugog, tako da nepokretno telo visi između njih. Kad se Francetić umori od udaranja po prstima i tabanima, onda, za promenu, ponovi vešanje sa licem i stomakom nadole…
"Kad rešiš da mi nešto kažeš ti samo počni."

Kad više ne vredi
da se ostane živ

Tabani i prsti su u tom položaju nepomični i, kad se u prekidima ohlade, izbezumljujuće su bolni na ponovne udarce. On to dobro zna. Tako do besvesti.
"Sutra nastavljamo" – kaže.
Saslušava me, prvi put, grupa od nekoliko islednika, među njima i Francetić. Ne tuku me, utrkuju se da mi predstave strašan kraj koji me čeka: "Glupo je da ćutiš, kod nas svi progovore… Neki samo suviše kasno, kad im više ne vredi da ostanu živi, čak i da ih pustimo… Tvoji komunistički šefovi nisu takve budale, manje istrpe, a vas uče da se junačite… Zbog tebe ovde neki dobijajuu više batina jer se ugledaju na tebe…"

"Spas" kod surovog
Viktora Tomića

Ogromni, nabusiti prostak Viktor Tomić bučno ulazi u prostoriju u kojoj Francetić na meni primenjuje svoje metode saslušavanja "bez žurbe". On skače i pozdravlja ukrućeno, jer su se Tomića, kao zmije, bojali i islednici: "Jesi li nešto uradio?" – pita strogo.
"Hteo bih vam objasniti…"
"Dakle, ništa" – prekida ga Tomić. – "Ja ću ga preuzeti."
Sad ću, dakle, pred strašnog Tomića, ako uopšte može biti strašnije nego kod Francetića…
… Počinje grubo da me bije volovskom žilom po leđima, prsima, stomaku. Ali, to je divljački, fizički nasrtaj, a ne mučenje. Ovo je neuporedivo lakše izdržati i, što je važnije, toliko nasilničku žurbu ne može dugo izdržati ni on ni ja.
…Budim se, ležim na patosu, mokar i krvav. Tomića više nema, njegovu "nadležnost", posle Francetića, osećam kao spas…

Ko je bio taj nepoznati

Uvode me u oveću sobu na prvom spratu iste vukovarske zgrade koju je preuzeo Preki sud. Dvadesetak uhapšenih, licima okrenutih prema zidu, s mukom stoje na prstima i rukama "uvis". Sredinom sobe šeta nekoliko uniformisanih ustaša i motkama udaraju svakoga ko se spusti na pete.
Pošto sam uveden, sednem, umesto da stanem uz zid – jedva da bih i mogao da stojim. Iza vrata čujem glas "Tepavac Mirko!" Ustajem s mukom. Islednik, koji mi je na jednom ranijem saslušanju krišom dao znak da moj drug Abafi i Cvikeraš nisu uhapšen – kao što je tvrdio Tomić, da bi mi "olakšao" priznanje – uvodi me u jednu mračnu sobicu, nešto kao ostava za pribor za čišćenje. Pogleda levo i desno pre nego što je zatvorio vrata za sobom. Iz džepa vadi sendvič. Vidi da se dvoumim: "Jedi, ne oklevaj" – kaže i izlazi. Malo kasnije ponovo ulazi i strogo naređuje: "Polazi!"
Vraća me u onu istu prostoriju iz koje me je izveo. Glasno zapovedi "Lezi tu", a onda ustašama: "Ovoga ne dirajte, on je Tomićev."
Tog čoveka nikada više nisam video. Možda je i među ustašama, što tada nisam pristajao ni da pretpostavim, bilo i onih koji nisu delili njihove ciljeve i metode.