– Dok sam živ pamatiću trenutak kad su se pokrenula čitava brda na čijim su obronicima naše kuće i kad su i brda i kuće sa čitavim porodicama krenule ka Rebeljskoj reci noseći i lomeći sve pred sobom. To je nešto najstrašnije što sam doživeo, a mislim da ništa strašnije neću ni doživeti. Kao da se pokrenuo čitav Medvednik, a kretanje brda pratila je neopisiva tutnjava, podrhtavnje tla kao da je u pitanju veoma jak zemljotres. Čula se neka neobična škripa i pucanje stoletnih stabala jer su kao snoplje padale čitave šume. Sve je bilo kao u najkošmarnijem snu i bila bi sreća da sam samo sanjao nestanak gotovo čitavog sela. Ovako, više nema ni sela ni naših kuća – objašnjava Milan Pirgić.
Mnogi žitelji Rebelja, koji su glavom bez obzira bežali pred stihijom kakvu niko u selu nikada nije doživeo, utočište su našli u kući komšije sa najudaljenijeg dela sela domaćina Aleskića, čija je kuća pukim slučajem ostala neoštećena.
Tek posle mnogo vremena, kad su se smirili od neopisivog straha, neki od domaćina obišli su porušene kuće ili mesta na kojima su bile u nadi da će uspeti barem nešto od stvari da izvuku. Međutim, zatekli su samo ruševine, a porodice Pirgić i Kovačević nisu mogle čak ni da prepoznaju gde su se nalazile.
Ognjišta zauvek ugašenaMeštani Rebelja, među kojima ima i mnogo dece, nisu pod otvorenim nebom jer su im vrata otvorile komšije meštani sela čije kuće planina nije progutala. Nije im to velika uteha jer su ostali bez igde ičega, krova nad glavom, stoke i zemlje, ali i bez perspektive i nade da da će ponovo podići dom na zbrisanom ognjištu na planini Medvednik. Ne preostaje im ništa dugo nega da veruju kako će im država pomoći da negde započnu novi život. |