– Znam ja odlično da igram od svoje rane mladosti, ali na mojoj Kupreškoj visoravni nismo učili da igramo sva kola iz Srbije, pa je ovo jedinstvena prilika da i to naučim – kaže Jelica, koja je sa suprugom Zoranom, sinom Miroslavom i kćerima Mirjanom i Milicom došla u Kanadu 11. maja 1999. godine (pre rata su živeli u Bugojnu).
|
Uspomena na mladost
– Šta meni znači ova nošnja? – ponavlja naše pitanje Jelica Malinović. |
– U mladosti smo igrali logovac, sremicu i čačak, tada najpopularnije igre, a pevali smo bećarac, gange, ojkače, izbrajalice.
Ipak, ovo nije priča o folklornoj igri, već o jednoj narodnoj nošnji koju Jelica Malinović (devojačko prezime Maleš), čuva ovde u dalekoj Kanadi kao najveću dragocenost. Tu nošnju lično je tkala njena baka Mara Vavan iz Gornjeg Malovana, smeštenog između Livna, Glamoča i Bosanskog Grahova. Nošnja je stara najmanje 85 godina, a možda i celi jedan vek.
Baka Mara poživela je 102 godine (umrla je 2002. u Gornjem Malovanu), a njen suprug Pero živeo je upola manje. Umro je u 51. godini. Nošnju, o kojoj je reč, baka Mara poklonila je kćerki Anđi, koja se 1952. godine udala za Marka Maleša u selo Rilić, takođe na Kupreškoj visoravni.
Iz tog braka rođeni su Lazo i David i junakinja naše priče, Jelica. Jelica je od svoje majke Anđe nošnju nasledila ratne 1992. godine, a ovu nošnju je Jelica nedavno prosledila u "vlasništvo" svoje mlađane kćerke Milice.
Nošnja je preživela dva rata, ali sudbina je htela da ni u jednom ne bude oštećena. Sve je na njoj isto kao i pre skoro jednog veka, kada ju je, veštim rukama i s velikom ljubavlju tkala baka Mara.
– Pre nego što su, u Drugom svetskom ratu, ispred ustaša pobegli svi Srbi iz sela Gornji Malovan, baka Mara je ovu nošnju zakopala u zemlju – priča za "Vesti" Jelica Malinović.
– Nakon ratnih strahota i povratka na rodno ognjište, nošnja je otkopana i ništa joj nije nedostajalo. Kada je ratni vihor 1992. ponovo zahvatio Kuprešku visoravan, moja majka Anđa, pre bekstva iz svog sela Rilić, nošnju je sakrila u "zaturenu" ostavu u prizemlju kuće. Tako je ponovo sačuvana. Moja porodica tada je našla utočište u selu Janj (zaselak Pribeljci), rodnom mestu mog muža Zorana. Odatle smo otišli u Grocku kod Beograda, a onda u daleku Kanadu.
|
Od lana do stana
Za mlađe čitaoce mnoge reči vezane za tradicionalno tkanje su potpuno nepoznate i verovatno će neke buduće generacije samo sa čuđenjem konstatovati da su to bile srpske reči. A Jelica Malinović govori o uzgoju lana, iz kog su se, nakon potapanja u tamošnjoj rečici Milač, stupanjem ili prakljačama izvlačila fina vlakna iz kojih se na stanu (tkačkom razboju) tka nošnja. Stupa, brdo, vratilo, grebena, osnova i potka – reči su koje idu uz ovaj nekada tradicionalni zanat.
|
– Kada je prohujao rat, majka Anđa vratila se u selo Rilić i našla u ostavi netaknutu nošnju – nastavlja Jelica. – Nošnju je poklonila meni pred put u Kanadu, uz zavet da je čuvam kao najveće porodično blago. Tu nošnju sam ovde u Kanadi poklonila mlađoj kćerki Milici, koja je s velikim zadovoljstvom često oblači i ponosi se uspomenom na njenu prabaku Maru, od koje je cela priča i počela. Inače, obe kćerke su vrsni igrači i obe su članice Folklornog ansambla "Gavrilo Princip" iz Vaterloa.
I tako jedna, samo naoko obična nošnja, na najbolji način čuva uspomenu na zavičaj, na jednu divnu tradiciju, na dane mladosti, na Kuprešku visoravan koja se nekada orila od mladalačke igre i pesme. A danas ta mladost, koja potiče iz ovih krajeva, kroz pesmu i igru oživljava tu istu Kuprešku visoravan u dalekoj zemlji Kanadi. Da se bar ne zaboravi, ko su i odakle su krenuli u svetsku nedođiju.
