Na Veliki četvrtak, tri dana pre najvećeg hrišćanskog praznika – Vaskrsa, u Tronoši su, kao i svake godine, žitelji Vukovog kraja prisustvovali paljenju ratarskih sveća, jednom od najlepših običaja ovog dela Srbije. Dve velike ratarske sveće, koje su izlili vernici okolih sela, odnose se u manastirsku crkvu, posvećenu Vavedenju Presvete Bogorodice, i stavljaju u čirake gde posle molitve budu upaljene.
Kako tradicija nalaže meštani Zajače, Paskovca i Gornje Borine jednu sveću donose na ramenima idući nekoliko kilometara kroz šumu dok ne stignu do česme Jugovića gde se sastaju sa komšijama iz Korenite i Tršića koji nose svoju sveću. Odatle ih nekoliko stotina metara zajedno nose do manastira, praćeni velikim brojem okupljenog naroda koji je i ovoga puta došao da prisustvuje ovom običaju, jedinstvenom u pravoslavnom svetu.
U Zajači sveću izliju u ponedeljak, a oblivaju u sredu, da se vosak dobro ohladi i stegne pošto sveća mora biti čvrsta kako bi je mogli kroz šumu nositi do manastira, dok te poslove u Tronoši rade dan kasnije. Iz manastira se na praznik Cveti donese ono što je preostalo od prošlogodišnje sveće, bude uvek nekoliko kilograma voska koji se pretopi i stavlja u novu pa tako u novoj ratarskoj sveći uvek bude deo stare.
Sveće su istovetne od čistog, prirodnog voska teške po najmanje 50 kilograma, visoke po 1,50 metara i prečnika oko 30 santimetara. Ratarske sveće idealno sagorevaju, sa njih ne klize kapi i one ne ‘‘plaču’‘. Prema rečima arhimandrita Nikojala, duhovnika manastira Tronoša, žrtva jednih parohijana ogleda se u nošenju, a drugih u čekanju sveća koje simbolizuju suživot meštana i manastira koji im je pomagao u teškim vremenima, krio nejač i hranio je.
Tradicija nije prekidana ni za vreme ratova samo su sveće tada bile manje od današnjih. Ovaj jedinstven običaj ovde traje dosta dugo, nema pisanih tragova kada je počeo, a po nekima su ga doneli monasi sa Hilandara.
Sveće se zovu oračke, ili ratarske, jer ih liju ratari-orači verujući da će im pomoći da usevi daju dobar rod i njihove oranice i voćnjaci budu pošteđeni od grada i drugih vremenskih nepogoda. Inače, Manastir Tronoša zadužbina je kralja Dragutina, a dovršila ga je njegova žena Katelina 1317. godine mada je njegov temelj daleko stariji.
Pretpostavlja se da je temelj stariji i od česme Jugovića podignute u čast Jug Bogdana i njegovih sinova koji su, prema legendi, pred odlazak u boj na Kosovu tu prenoćili i napili se vode sa izvora.
Ovaj običaj uvek okupi i staro i mlado, da isprate sveće u manastir gde će svojim plamenom obasjavаti freske stare nekoliko vekova, a ovoga puta je nošenje sveće iz Zajače pratio i jahač na konju ukrašenom srpskom trobojkom. Inače, običaj izlivanja i paljenje ratarskih sveća u Manastiru Tronoši je od 2012. godine upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
