Dana 13. februara 1944. godine jedan nemački oficir došao je iz Beograda u Vojlovicu i doneo naredbu Nemačke komande da se patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj spreme za put. Rečeno im je da će pravac puta biti Bečkerek, današnji Zrenjanin. Sutradan, na crkvenu Novu godinu, u pet sati izjutra, krenuli su na put. Putovali su do Velikog Bečkereka kamionima u pratnji 20 gestapovaca. Nemački šofer vozio je takvom brzinom po džombastom putu da su patrijarh i vladika jedva izdržali put. U Bečkereku, vladika je pokušao da protestuje zbog ovakvog postupka, ali bilo je uzalud. Nemci nisu obraćali pažnju na to. Oni su za njih bili zatvorenici, bez obzira na godine, zvanje, čin i njihovo zdravlje. U Bečkereku ih je pregledao jedan lekar, Rus. Dao im je nekoliko aspirina za ublaženje bolova. Nastavili su put vozom do Budimpešte. Putovali su vagonom bez prozora i bez ikakvih sanitarnih uslova. Hrana se sastojala od 200 g suvog hleba i pet grama putera dnevno. Najteža su bila zadržavanja usput, u Bečkereku, Budimpešti i Beču, gde su srpski patrijarh i vladika saslušavani. Već u godinama, obojica su imala glavobolju. Tražili su tablete, ali su odbijeni. Konačno su stigli u zloglasni logor smrti, Dahau. Čim su stigli u logor, primenjene su teške mere, kao i za druge zatvorenike kakav je prinudni rad, ali im nije dopuštano da skidaju mantiju, što im je otežavalo život. Hrana se sastojala od suvog hleba i čorbe od repe koja je imala i miris i ukus zemlje. Od prvog dana nosili su vodu kao i drugi logoraši. Dobili su jedan veliki sud koji je bio težak i nepodesan za nošenje, pa su ga nosili između sebe na ramenima. Nemački stražari su to sa podsmehom gledali, dobacivali i pravili šale.
