U Klivlendu kao kod svoje kuće

"Moje poznanstvo sa ljudima iz Klivlenda počelo je 2003. godine, kada sam upoznala gospođicu Vesnu Kutlešić. Dugujem joj zahvalnost za kontakt sa horom "Njegoš" iz Klivlenda koji je tog leta gostovao u mom Nišu. Tada sam upoznala Mirjanu i Milana Damljanovića, dvoje divnih mladih ljudi u kojima sam prepoznala energiju i, entuzijazmom koji je meni svojstven, naše prijateljstvo i danas traje. Sledeće godine je hor ponovo gostovao u Nišu i to je bila prilika da njegovi članovi posete Odeljenje dečje neuropsihijatrije i daruju deci ono što su doneli: posteljine, odeću, igračke, olovke i sveske. Takođe su od prikupljenog novca kupljeni televizor i mašina za pranje veša, kao i ormani za smeštaj posteljine i dečje garderobe. Još jednom im se u svoje lično ime, ime mojih kolega i osoblja i bolesne dece iskreno zahvaljujem", rekla je Bosanka Jocić-Jakubi.

Govoreći o razlozima dolaska u Klivlend, dr Bosanka Jocić-Jakubi kaže:

"Moj motiv je pre svega profesionalan. Do sada me više puta pozivala porodica Damljanović da budem njihov gost, ali nikako nisam imala vremena. Zato sam rešila da ovom prilikom spojim i profesionalno i lično. Boraveći vikendom kod porodice Sokolović (oca Vasilija i, slobodno mogu reći, majke Zagorke) i u porodici Damljanović, osećam se zaista kao kod svoje kuće. Boraveći u ove dve porodice, među svojima, lakše podnosim udaljenost od kuće. Takođe sam posetila još nekoliko porodica u Klivlendu – porodicu Batković i porodicu sveštenika Matića – gde sam dočekana onako kako se samo i poželeti može. Pošto skoro svake nedelje odlazim u crkvu Svetog Save na liturgiju, srećna sam što mogu videti srpski narod koji se složno okuplja oko crkve. Mislim da bi Srbi u Srbiji mogli mnogo da nauče od Srba u dijaspori, pre svega o negovanju srpskih običaja i tradicije. Svakako sam srećna što sam imala priliku da budem u Klivlendu ne samo iz profesionalnih razloga, nego i ličnih", ističe Jocić-Jakubi.

"Ja sam "prokleto nostalgična" Srpkinja i lakše podnosim prazan tanjir nego prazno srce", dodaje ona.

Trenutno kurs na klinici u Klivlendu pohađaju neurolozi iz desetak zemalja – Argentine, Austrije, Australije, Brazila, Kolumbije, Ekvadora, Japana, Indije, Tajlanda i Srbije.

"Ovde nastavljam svoje usavršavanje u oblasti epileptologije, u nadi da proširim stečena znanja", kaže Jocić-Jakubi.

"Srbija ima ogromne intelektualne potencijale u vrednim i pametnim lekarima, ali je za njihovo dalje usavršavanje neophodna finansijska pomoć. U Srbiji, ako hoćeš da budeš neko i nešto, moraš da spremiš veliku količinu novca da bi otišao negde da to ostvariš. Doduše, Beograd je druga priča jer kolega koji je sada tu i koji će ostati šest meseci na klivlendskoj klinici dobio je finansijsko pokriće od svoje klinike. A što se tiče moje klinike u Nišu, ja sam dobila plaćeno odsustvo dva i po meseca, i to je sve. Sama sam platila avionsku kartu i smeštaj i ostalo, ali nije mi žao jer to na drugi način ne mogu da ostvarim. Odavno sam shvatila da je ulaganje sebe i svoje obrazovanje jedino isplativo i uloženog novca i truda mi nije žao", tvrdi ona.

Jeste li zadovoljni ovim kursom?

"Jesam, jako sam zadovoljna. Jako je dobro strukturisan, predavanja drže poznata imena svetske epileptologije. Fascinantna je na toj klinici uopšte želja ljudi koji su od znanja i čuvenja da prenesu svoje znanje na mlađe. To se retko sreće i u Evropi i u Srbiji, jer je sve "up to džou". Ako želite da nešto naučite, morate da zapitkujete, a ovde je to drugačije".
 

Koliko je rasprostranjeno ovo oboljenje u Srbiji?

"Srbija nema dobru epidemiološku studiju, ali se zna da 0,5 do jedan odsto populacije boluje od epilepsije, što znači oko 80.000 ljudi. U ovom trenutku u svetu boluje oko 50 miliona stanovnika od epilepsije. To je velika armija bolesnika koja se na srcu dobro leči lekovima, ali od 20 do 40 odsto su rezistentni na različite medikamente, pa se onda pribegava hirurškoj intervenciji za oblike oboljenja u čijoj osnovi leži strukturna promena mozga. U našoj zemlji se, nažalost, ne rade te operacije, već se pacijenti šalju u inostranstvo, i to o ličnom trošku, mislim da to naš Zdravstveni fond još ne priznaje. Srbija bi trebala da nešto poradi na tom pitanju", kaže Jocić-Jakubi.