Gordana Jovanović je iz Jagodine u Stokholm otišla sa tatom Bogomirom, kada je imala nepunih 17 godina. Selidba ju je teško pogodila, jer je ostavila rođake i prijatelje i otišla u nepoznatu zemlju.
Tešila se, kaže, da će prvi put kad se bude vratila, zauvek ostati u rodnom gradu. Ali sudbina joj je drugačije podelila karte. Još živi u Švedskoj, iako se prošle godine penzionisala. U Jagodinu dolazi samo na odmor, gde smo je nedavno i sreli.
Na početku razgovora seća se prvih dana u Skandinaviji.
– Bilo je strašno. Nisam znala jezik, nedostajala mi je Jagodina. Patila sam za bakom Sofijom i dekom Ilijom, koji su me očuvali. Moj tata, koga su svi poznavali po nadimku Gazibarić, jer je kraj radnog i životnog veka proveo u Americi, radio je kao podoficir u Zagrebu u vreme kada sam rođena. Tada vojna lica nisu mogla da se žene. Kada sam imala tri meseca sud je odlučio da me oduzme od majke i poveri očevim roditeljima, jer su bili u boljoj materijalnoj situaciji – seća se Gordana.
Ona dodaje da su je baka i deka veoma razmazili, jer im je bila prvo unuče.
– Mnogo sam im zahvalna što me nisu sputavali, što su me naučili da bude samostalna i uvek me podržavali. To mi je kasnije mnogo pomoglo u životu.
Njen tata se vratio kada je imala 12 godina. Zaposlio se kao poslovođa u fabrici Kablovi. Dobio je i stan i ona se preselila kod njega. Oženio se i dobio sina. Ali kako je Švedska 1965. godine tražila radnu snagu, a on bio avanturista, prijavio se i odveo celu porodicu. Zaposlio se takođe u fabrici kablova u Stokholmu. Gordana se ubrzo zaposlila i upoznala Rajka iz Bele Crkve.
– Tada sam shvatila da postoji sudbina. Posle šest meseci sa njim sam došla u Jagodinu, ali više nisam želela da ostanem. Tata i Rajko su kupili restoran, a ja sam ostavila posao da bih im pomagala. Kad sam se razvela, iznajmila sam kafić da bih bila kod kuće kad mi se sinovi Vukašin i Dejan vrate iz škole. Kada su stasali završila sam školu za patronažnu sestru i radila u zdravstvu do penzije – priča naša sagovornica.
Švedsku ocenjuje kao interesantnu, poštenu i radnu zemlju, čiji su stanovnici veoma odgovorni. Bili su veoma gostoljubivi prema njima. Bila je toliko sigurna zemlja da vrata uopšte nisu zaključavali. Posla je bilo napretek. Jugosloveni su šezdesetih godina prošlog veka bili veoma cenjeni kao radnici. Svi su dolazili na nekoliko godina, da malo zarade, ali niko se nije vratio u zavičaj.
– Danas se mnogo izmenilo. Ima mnogo krađa, ubistava. Ali to je još odlična zemlja za život. Zemlja iz koje mladi ne odlaze, kao iz Srbije. Još ima posla. Zakoni se strogo poštuju. Pre nekoliko godina kralj je svojim poršeom prekoračio dozvoljenu brzinu i platio je kaznu. Sutradan je na naslovnoj strani novina pisalo o tome. Znači, kralj, kao i svi drugi građani podleže zakonima te zemlje. Sistem je perfektan. Dođete u jednu ustanovu i preko kompjutera dobijete šta god vam treba. Zato je tako jednostavno živeti u Švedskoj – veli Gordana.
Na pitanje kako je tako vitalna i pozitivna iako ima 70 godina, i kako bi Srbi trebalo da žive da bi i oni bili takvi, Gordana je odgovorila pitanjem: “Ovde?”, a onda je dodala da naši ljudi nemaju te mogućnosti, jer u Srbiji od poštenog rada ne može lepo da se živi.
Od Kariba do Kine
Nikada se nije pokajala što je otišla, jer i od penzije ne samo što odlično živi već i putuje kud god poželi. Obišla je 35 zemalja. Najveći doživljaj bilo joj je sedmodnevno krstarenje Karibima. Prekrstarila je i Ameriku, bila u Kini, Egiptu, na Barbadosu…
– Imala sam veoma bogat život. Sinovima sam rekla da ne žale kad me više ne bude, jer sam ubrala sve životne plodove koje sam poželela – iskrena je Gordana.
Potomci
Gordanin sin Vukašin, koji radi kao šef u fabrici lekova u Stokholmu, ima sinove Markusa i Maksimilijana i ćerke Mikaelu i Vilmu. Sin Dejan odselio se iz Stokholma u Kalskugu kada se oženio sa Mari. Dejan je takođe šef u fabrici lekova, a Mari je tehničar. Imaju sinove Tima i Robina.
Začini
Šveđani su od začina koristili samo so i biber. Kada je Gordana u marketu potražila beli luk, rekli su joj da ode u apoteku. Ona je pomislila da je prodavačica nije razumela, ali ga je za svaki slučaj potražila u apoteci. Kad joj je apotekarka dala, kaže da umalo nije srušila od iznenađenja. Jugosloveni, Grci i Italijani su, veli, uneli dobre, ali i loše stvari u njihovu zemlju.
