Srpski strelci oduvek su bili ponos naše zemlje. Nema takmičenja sa koga se reprezentativci u ovom sportu nisu vratili sa medaljama. Tako je bilo i u Hamaru, gde je nedavno organizovano Evropsko prvenstvo. Između ostalih, Andrea Arsović, članica Partizana više od dve decenije, u tandemu sa Lazarom Kovačevićem donela je Srbiji srebro u mešovitom dublu vazdušnim oružjem. Bio je to prvi značajan rezultat ovog para, ali ko zna koji u Andreinoj karijeri…
Da li znate broj medalja koje posedujete?
– Ne znam, ali su sve na broju. Čuvaju se u jednoj ogromnoj kutiji. Da, kada budem završila karijeru, mogu da kažem “e, ovo sam sve osvojila”. Uvek se fokusiram na ono što sledi, gledam napred, ne okrećem se da vidim šta sam uradila. Ponosna sam na sve rezultate, uspehe, medalje, Kristalne globuse, inače ih imam pet, svetske rekorde… To su stvari o kojima želim da pričam punim srcem. Ne da se hvalim, već da, kada imam priliku, govorim o njima – počinje priču u redakciji “Vesti” izuzetno simpatična Andrea Arsović.
Bezgrešno pucanje
Odnedavno su finalisti podeljeni u dve grupe. Pobednici obeju se bore za zlato, a drugoplasirani pucaju za bronzu. Da ste u finalu za zlato pucali kao u prethodnom, medalja iz Norveške bi imala drugačiji sjaj?
– U finalu iz koga se odlazi u borbu za zlato, puca se 20 hitaca. Lazar i ja smo imali toliko dobre rezultate, nepogrešive, da kada se završila 15. serija, finalni deo je zaustavljen. Odmah smo se okrenuli ka selektoru Draganu Doneviću i pitali šta se dešava. Objasnio nam je da smo bili toliko superiorni posle 15 dijabola, da rivali ne bi mogli da nas prestignu čak ni da su pucali bez greške do kraja. Taj momenat je bio posebno emotivan za nas, ali nismo imali vremena da zastanemo, pošto smo morali da promenimo pozicije i za tri minuta smo već pucali za zlato. To pomeranje nas je malo poremetilo. Imali smo takođe dobre rezultate, ali su Izraelci pucali bez greške, kao mi za ulazak u finalnu borbu, pa je najsjajnije odličje završilo kod njih.
Šampionat Evrope je samo uvertira za događaje koji vas očekuju?
– Uspeh iz Hamana je ohrabrujući za ono što nas čeka ove godine. Predstoji nam SP u oktobru, gde imamo visoke ciljeve, a ovo Evropsko je bilo jedna velika “usputna stanica”, da vidimo gde smo i koliko možemo. Posebno me raduje to što se Srbija sa šampionata Evrope vraća kao prva po broju osvojenih medalja!
Na prethodnim takmičenjima u miksu imali ste tri zlata i srebro, ali u tandemu sa Milutinom Stefanovićem. Kako je došlo do saradnje sa Lazarom Kovačevićem?
– Disciplina miks podrazumeva učešće takmičara i takmičarki. Kada je to bilo eksperimentalno nadmetanje, Milutin i ja smo bili tandem, a u istom timu smo nastavili naredne dve-tri godine, čini mi se do 2018. Ono što je važno da napomenem, mi, sportisti, ne odlučujemo, već treneri i selektori. Na nama je da se što bolje predstavljamo državu, ostvarimo što bolji rezultat, damo maksimum. Meni nije bitno da li će biti Milutin ili Lazar, važno je da ima uspeha. Treneri nekada eksperimentišu, proveravaju da li smo u datom trenutku dobar sastav sa nekim, ili je bolja druga kombinacija… Na Evropskom, Svetskom prvenstvu, kupovima, Olimpijskim igrama mogu da učestvuju dva para, pa nas često mešaju, da vide kako funkcionišemo. Lazar i ja smo pre tri godine bili četvrti na EP, u poslednje vreme smo imali dobre rezultate, pa je bilo očekivano da ćemo predstavljati tandem u Norveškoj.
U januaru ste bili prvi na svetskoj rang-listi?
– Trenutno sam četvrta. To nam je vrlo bitno, pošto se do sada rang-lista nije uzimala u obzir za osvajanje kvota za učešće na OI. Posle Tokija su nam uveli novine. Ponovo ćemo morati da se izborimo za kvote, ali svetska rang-lista će uticati za dodatne. Od ove godine je, dakle, vrlo važno da se borimo da budemo što bolje rangirani na listama.
Pripreme za Pariz
Priželjkivali ste treću sreću pred Olimpijske igre u Tokiju, međutim, nije je bilo?
– Govorila sam da bih volela da osvojim medalju, ali nisam je najavljivala. Ne volim da prognoziram, jer nikada se ne zna šta sve može da se dešava. Uvek dajem maksimum, trudim se, radim, odričem se mnogih stvari i uvek se nadam dobrom rezultatu. Međutim, velika je razlika kada kažete “obećavam” i “potrudiću se”. Ne želim sebi da nabijam pritisak da mora da bude odličje, već uvek idem da ga osvojim. To je neka mala razlika. Ove Olimpijske igre su bile vrlo posebne za mene. Mislim da ću da se takmičim do Pariza 2024.
Dakle, gledaćemo vas na još jednim Olimpijskim igrama?
– Sve ovo je nastavak puta do Pariza. Želim da izguram maksimalno do tada. Nadam se da će biti bolje i uspešnije.
Zanimljivo je da ste od početka karijere članica istog tima?
– U Humskoj sam od prvog dana, od 2000. Od 2014. sam i predsednica Streljačkog kluba Partizan.
Sve lakše uz Partizan
Imate i funkciju potpredsednice Sportskog društva iz Humske?
– To je moja druga kuća. Sportsko društvo koje broji 27 sportova, svi smo u istoj kući, to je posebna čar. Znaš da nisi sam pod tim imenom, da mnogo klubova deli isto ime i nekako mi je žao što je sve manje sportskih društava u Srbiji. Zaista sam imala sreće što sam od prvog dana u Humskoj 1. Što se tiče mesta potpredsednice, ostali članovi se trude da me maksimalno poštede za mnoge stvari, pošto imam dosta obaveza. Ponosni su i srećni zbog mojih rezultata, spremni da me uvek isprate, bodre i budu mi vetar u leđa, što meni i mom treneru znači, jer znamo da nismo sami na tom putu. Nikada nisam menjala klub, niti sam želela.
Preko dve decenije ste član crno-belih. Znate li koliko puta ste izabrani za sportistkinju godine 4. oktobra, na rođendan Sportskog društva crno-belih?
– Nisam sigurna da li 10, ili 11 puta, ali sam pre korone saznala podatak, kojim sam iznenađena i počastvovana, da sam najbolja sportistkinja oduvek u SD Partizan. To je posebna čast, pošto je to moja kuća, sve što mi se dešava, dešava se tu. Odatle sam krenula, nastavila da gradim rezultate i pripadnost crno-beloj porodici je posebna privilegija za mene – zaključuje Arsovićeva.
Skijanje i život na moru
Šta ćete prvo da uradite, kad budete bili bez sportskih obaveza?
– Prvo što ću učiniti po završetku karijere, jeste to da ću naučiti da skijam. To trenutno ne mogu, pošto postoji veliki rizik od povrede. U zimskom delu, sezona strelaca je u jeku, imamo bitna takmičenja i ne smem da dozvolim sebi da dovedem u pitanje zdravlje. Trenutno samo ispitujem prijatelje koji se vraćaju sa skijanja kako je bilo, kakva su iskustva, da li je teško savladati taj sport… Volela bih i da po završetku karijere šest meseci provedem na moru. Ne znam zašto i ne znam gde, ali želim da živim na moru neki period. Nisam sigurna šta bih tamo radila, ali dobro… I ovako, kada imam 20 dana slobodno, posle deset ne znam šta ću sa sobom, jer sam navikla da imam obaveze, da sam u nekoj akciji, pokretu i onda mi bude dosadno – kroz osmeh će Andrea.
Savladaću strah od konja
Pored toga što zna šta će po okončanju karijere prvo da uradi, Andrea zna šta joj je činiti u skorijoj budućnosti:
– Priznajem da sam od malena imala veliki strah od konja, koji i dalje postoji, ali u nekoj manjoj dozi. Imam mogućnost i nadam se da ću u narednom periodu da odem u školu jahanja, da samoj sebi pomognem da prevaziđem taj strah. Rešila sam da stanem na put tome. Interesantno je da je sedište Streljačkog saveza Srbije, gde treniram mali kalibar, odmah pored Hipodroma i svaki put kada vidim konje, pretrnem. Rekla sam sebi, čitaš da su to plemenite životinje, vidiš koliko dece ide u školu jahanja, e, nećeš to da propustiš. Trenutno sam zaokupirana tom idejom, kad već postoji mogućnost da naučim da jašem i kada mi je to dostupno. Realno, ima dosta stvari koje ne stižem od obaveza da probam, neke sitnice, koje mogu drugačije da me “otvore”, da spoznam neku novu širinu.
Kriza pre dve godine
Postoji li odličje koje je specifično, po bilo čemu?
– Osoba sam koja nema omiljenu knjigu, film, pesmu, čak ni u rezultatima nema najomiljenijeg. Smatram da ne treba izdvajati samo jednu stvar i vezivati se za nju. Imam mnogo medalja i svaka ima neku svoju priču. Recimo, prvo zlato na EP u Norveškoj 2010, zanimljivo, u istoj zemlji gde sam se i sada našla na pobedničkom postolju… Bila sam mlada, mnogo rada i truda je dve godine pre toga uloženo u uspeh i kada to pogledam, zasluženo je došao. Bronza 2020. na šampionatu Evrope u Poljskoj, kada sam osvojila i kvotu, takođe ima posebnu draž, jer sam dve godine pre toga bila na raskrsnici, proživela najveću krizu… Iako je bilo uspeha u medaljama, imala sam krizu, pošto su nas zadesila ogromna promena pravila, na koja u tim trenucima nisam mogla da se naviknem i adaptiram. Žene su postale ravnopravne sa muškarcima i pucale smo duplo više dijabola za mali kalibar. Bilo je neshvatljivo, pa sam i psihički morala da se pripremim za sve te napore. To je bila kriza iz koje sam naučila mnogo.
Neću biti trener
Da li ste razmišljali čime ćete da se bavite kada “okačite oružje o klin”?
– Jedino što znam je da sigurno neću biti trener i da me taj poziv ne privlači. Prvo, kada gledam mog trenera, Dragana Donevića, kada vidim koliko je stresno, da je stalno na putu, podređen streljaštvu, mislim da bih više volela da radim u nekim institucijama koje su vezane za sport. Videćemo kakve će biti okolnosti kada završim karijeru, ali volela bih da nastavim da radim nešto usko vezano za sport, da pomognem da se on razvija, stiču bolji uslovi, zanimljiv mi je i školski sport…
Podrška pravim vrednostima
Često vas ima na raznim događajima, podržavate razne akcije. Bili ste i deo kampanje “Negujmo srpski jezik”.
– Rado se odazivam gde god me zovu, vezano za Olimpijski komitet Srbije, Ministarstvo omladine i sporta, zapravo sve vezano za sport. To mi deluje kao najnormalnija stvar i drago mi je da se odazovem, to su uvek divne saradnje. Što se tiče projekta “Negujmo srpski jezik” to je bilo baš davno, čini mi se posle zlata na prvim Evropskim igrama u Bakuu. Kada su me pozvali i ispričali celu priču, da žele da pokrenu kampanju radi očuvanja srpskog jezika, nisam mnogo razmišljala! I danas naiđem na postere, bilborde na mestima gde ih nisam očekivala, posle toliko godina. U akciju je bilo uključeno mnogo sportista, glumaca…
Dragan trener i prijatelj
Koliko dugo radite sa trenerom Draganom Donevićem?
– Od prvog dana, kada sam došla u Humsku, 2000, radila sam sa Donevićem. Od 2002. do 2007. trener je u Partizanu bio Juhas Janoš, posle koga sam ponovo radila sa Draganom. Ta saradnja traje i danas. Sada je tačno 15 godina kako sarađujemo u drugom “mandatu”. Imam sreću da radim sa takvim čovekom. To moram da kažem, jer prvo, nisam sama na ovom putu, on me dobro poznaje, imamo iste ciljeve, uvek jasne i iskrene motive. Uvek težimo istim ostvarenjima. Kada se desi neka kriza, ne ide, kada ne mogu da poboljšam neki rezultat u bilo kojoj od dve discipline koje treniram, malokalibarskom i vazdušnom puškom, on je tu da na pravi način popriča sa mnom, motiviše me, pogura, tako da sam vrlo zahvalna što imam njega. Sa druge strane, on je u poslednje četiri godine i selektor za pušku, što mi predstavlja olakšanje, imam još bolju saradnju sa njim od tada. Kad god mi nešto treba, Dragan je tu. On je moj trener, prijatelj i u takvim uslovima je mnogo lakše raditi.
Crtanje, slikanje, kuvanje…
Imate li neke hobije?
– Korona je donela dosta zanimljivih stvari u mom životu, odnosno novina. Imam neke nove hobije koji me ispunjavaju. To su slikanje i crtanje. Do ove pošasti nisam znala ništa da kuvam, osim da podgrejem hranu. Imala sam više vremena, pa sam mogla nešto novo da naučim. Inače, dosta smo odsutni, provodimo mnogo vremena na pripremama, takmičenjima i onda neke osnovne, ali i sporedne stvari, ne možemo da postignemo. Sada sam se više upustila u kulinarska eksperimentisanja. Volim da pravim i kolače i torte i vidim po reakciji onih koji su ih probali da su oduševljeni. Izgleda da mi dobro ide. Svaki slobodan dan, ili popodne, volela bih da provodim u prirodi, ali živeći u Beogradu, to je nemoguće.