U Hagu je nevin ko nije Srbin

0

Brana Crnčević

 

Priznaje da često citira svoju pesmu: "Srbijo, slabo branjena, zar si u mozak ranjena? Pevam ti sed i bled. Muče te noćima i danima i samo ih jedno zanima: zašto ne kenjaš med". Srbija je proglašena pčelom koja treba da proizvodi med, da bude dobra i da se udvara trutovima koji je zadužuju, kaže aforističar u svetu politike.
 

Pa, kuda to ide Srbija?
– Srbija je sva u teškoćama, na više mesta ranjena. Otkad znam za sebe, Srbija je u neprilikama. Između dva rata je bila tamnica naroda, pa je došao veliki rat, stigli su komunisti, pa su otišli komunisti, te su došli demokratori koji još nisu otišli. Srbija za svako vreme traži objašnjenje a u Srbiji nikako da shvate da je od Kosova naovamo vreme samo jedan trenutak koji se može deliti na razna razdoblja.
 

Vaš aforizam "Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika" i danas se citira?

 

 

Budući osnivač čitalačke mafije
 

Srpski književnik, aforističar, novinar, scenarista, politički komentator i član SNS-a rođen je 8. februara 1933. u Kovačici.
Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godinama je bio urednik "Ježa", radio je i u "Dugi", objavljivao je kolumne u brojnim listovima među kojima su i "Nin" i Politika". Objavio je brojna dela: "Bosonogi i nebo", Piši kao što ćutiš", "Kafanica, sudnica, ludnica", "Peta strana sveta", "Emigrant i igra", "Prijateljstvo, zanat najstariji", "Mrav dobra srca", "Srpska posla", "Srpska i hrvatska posla", "Knjiga zadušnica", "Čuvari pepela"…
Autor je čuvenih aforizama poput: "Slobodan čovek misli šta hoće, a jede šta ima", "Kad se od čoveka pravi rebro svako je bog", "Otkad sam čuo šta mislim ne verujem u to što čujem", "Teško je biti Srbin, ali kasno", "Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine", "Pametan vođa uvek oprašta narodu sve svoje greške"…
Devedesetih godina je obavljao dužnost predsednika Matice iseljenika Srbije.
Živi u Beogradu, iz dva braka ima sina Ivana i kćerke Vidu i Minu i troje unučadi.
Čuveni satiričar smatra: "Danas možete napisati šta god hoćete, uvrediti koga god hoćete, čak i oklevetati koga god hoćete. Jedino je važno da ne tražiš da siđu sa vlasti i da budu trpeljivi. Ovim drugima jedino može da bude važno da dođu na vlast. Zato je naše vreme neopisivo, aforizam je danas polumrtav kao što je Srbija poluokupirana".
Zalaže se da napravi dobru čitalačku mafiju, jer "imamo sve mafije dosad, sem čitalačke".

– Devedesetih se pisalo da našu zemlju maksimalno smanjuju a da je još uvek velika. Još smatraju da je velika, zato rovare oko Kosova, zato se priča o Vojvodini. U pitanju je revizija svih međunarodnih ugovora do Berlinskog kongresa. Mi smo u teškom položaju. Imamo dosta Srba u rasejanju ili dijaspori. Ostalo nas je malo i ovde.
 

Kako gledate na inicijativu protiv ulaska u NATO?
– Znate šta, malo je teško ovaj događaj smatrati manjim od puča 27. marta. Treba sve da zaboravite i pridružite se onima koji su nas bombardovali i na taj način priznate da ste napadnuti s razlogom. To ne priliči ozbiljnom narodu. Nedavno je i naš sociolog Aleksa Đilas rekao: "Nikako u NATO". A on je neko ko se mota po svetu i čije se mišljenje ceni. Put u Evropsku uniju ne treba izbegavati, ali ne vidim zašto taj put mora da vodi preko NATO-a. Zašto ne bismo bili zemlja koja ne pripada nijednom paktu.
 

Pesimisti pominju otcepljenje Vojvodine?
– Vojvodina ima veliki broj, kako mi kažemo, dođoša. Došlo je mnogo ljudi vozom bez voznog reda, stiglo je mnogo njih i u poslednjem ratu. Vojvođani sami po sebi nisu separatisti. Njih uče da budu separatisti. Škola separatizma je otvorena i nju pohađaju najbolji đaci takozvane Evropske ekonomske zajednice sa nadom da
će se ta stvar zapatiti, a ja se nadam da neće.
 

Bili ste predsednik Matice iseljenika, poznajete prilike u dijaspori. Mislite li da smo povezani koliko i kako treba?
– Mi smo povezani zato što su Srbi iz rasejanja isti kao i mi Srbi iz Srbije. Oni više liče na nas nego mi na njih i ta sličnost je neverovatna. Osećanje otadžbine ili osećanje nacionalne povezanosti je sve slabije. Ponekad mi se čini da su Srbi iz dijaspore bolji nego mi, ponekad mi se čini da su isti. Ponekad kažem, pa dobro, pomažu koliko mogu, ne mogu oni sve… U ovom trenutku smo narod koji treba da nađe sebe, da nađe neku svoju stabilnu tačku i da kaže – odavde pristajemo, odavde ne pristajemo, da kaže tom svetu da nismo zaslužili tu vrstu satanizacije. Devedesetih godina sam govorio da će Srbija prvi put doći do demokratskih crta lica negde kroz pet parlamenata i deset vlada, a stvar se još nije promenila.
 

Šta smo mi učinili?
– To me podseća na priče posle Drugog svetskog rata, kada su ljudi bili pitani da li su za ovo ili za ono. Da bi dokazali privrženost novoj ideologiji ljudi su znali da kažu: "Ja sam za ovo dao dva brata i sina". Ratovi nikad ne daju. Ratovi uzimaju. Bio bih zaprepašćen da neko da dva brata i sina dobrovoljno. Ovde je bio građanski rat, kao i svi drugi, organizovan spolja, a podržan iznutra. Mi još ližemo rane.
 

Kakva je sudbina Republike Srpske?
– Bude li bilo dokazano u Hagu da su Srbi počinili takozvani opštinski genocid, moglo bi se dogoditi da opstanak Republike Srpske može da bude doveden u pitanje. To je ono što protivnici žele da dokažu. Ako je Republika Srpska genocidna tvorevina onda je treba utopiti u nešto drugo, i to je to što oni
hoće.
 

Deli i množi Tomine razloge
 

Ozbiljno ste zakoračili u politiku, postali ste potpredsednik Srpske napredne stranke?
– Godinama na politiku gledam fenomenološki. U vreme kada sam sarađivao sa Slobodanom Miloševićem, dok sam bio predsednik Matice iseljenika, nisam hteo da se učlanim u SPS, jer sam mislio da piscu to ne priliči. Bio sam pristalica teorije da literaturu treba držati malo na distanci od politike. Međutim, kako su se stvari zakuvale i kako sam video da moram nekog da podržavam, podržao sam Srpsku radikalnu stranku. Kad se Toma Nikolić odvojio od radikala sa svim svojim primedbama koje ja delim i množim i osnovao SNS, odlučio sam da pređem u njegovu partiju. Izabran sam za potpredsednika i koliko mi godine dozvoljavaju, uspevam da budem dostojan član tog predsedništva, da učestvujem u tribinama i ponekad održim poneki govor.Ako stranka osvoji vlast, onda idem kući, jer moja glavna ideja je da se ovi promene, a kad oni odu, neka narod odluči šta će i kako će sa onima koje je izabrao. U tim stvarima ne učestvujem.

 

Rezolucija o Srebrenici je uzburkala političke duhove?
– Skupština bi trebalo da usvoji samo jedinstvenu rezoluciju o zločinima na ovoj teritoriji za poslednjih vek ili poslednjih deset godina, a nikako separatnu ili dve rezolucije. Šta znače dve rezolucije? Ako imate jednu rezoluciju po kojoj je na Srbima izvršen genocid u Drugom svetskom ratu i u ovom poslednjem na teritoriji Hrvatske i Bosne, i drugu po kojoj su Srbi počinili genocid u Srebrenici, jasno je da će ova druga obići svet. Ova prva deklaracija će biti za unutrašnju upotrebu, za patriotske treninge vladajućih partija.
 

Da li ste u kontaktu sa svojim prijateljem Radovanom Karadžićem?
– Radovan se ponekad javi telefonom. On je čovek koji će se tamo braniti dokazima o onome što je u opisu srpskog nacionalnog bića u ovom ratu izmišljeno, a šta je stvarno. Mislim da je on dovoljno inteligentan i da će izneti prave razloge. Kako će oni biti prihvaćeni ne zna se bez Mare gatare, jer nije nikad sigurno da će Hag imati sluha za njegovu odbranu. Kako imam običaj da kažem, u Hagu je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here