– Moja majka Radmila i sestra Slavica, koja je godinu dana starija, došle su sa mnom u prihvatilište, u nedelju 18. maja. Bilo je strašno. Nas tri smo prvo pobegle iz rodnog Bariča, onda kako je voda počela da ulazi u našu dvospratnu kuću, a kada je poplavila prizemlje i počela da prodire na sprat, otac Milivoje nas je poterao u kuću u Obrenovcu, misleći da ćemo tamo biti sigurnije. Tata je ostao sa bratom Radivojem da spasu šta se spasti može i do malopre se nismo ni čuli. Odsekla nas je muljevita voda koja je valjala sve sa sobom, granje, drveće, kontejnere, automobile – priča Svetlana Mimović iz Bariča, koja je do Pionira promenila nekoliko prevoznih sredstava: čamac, traktor, helikopter, jedan deo puta je čak i prepešačila, a onda autobusom do Pionira…
Pas jedini imetak
– Jedva da je jedan dan prošao, a voda nas iz kuće, u centru kod obrenovačke pijace, opet poterala. Samo, tada smo se evakuisale kod rođake, koja živi u zgradi na četvrtom spratu i tako nekoliko dana. Bez vode, hrane, struje – priča tihim glasom Svetlana i zastaje.
– Noći su bile najteže. Ubijala nas je neizvesnost i dilema da li će i nas iz zgrada s viših spratova spasti ili samo one iz poplavljenih kuća, kako se jednog trenutka pročulo. Jauci, vapaji za pomoć. Krici i sve ono što sam gledala u filmovima strave i užasa, sada su mi se dešavali uživo. A kada su konačno došli po nas u nedelju, rekoše da moja Dija i još dva šteneta ne mogu sa nama! Tu je tek nastala agonija. Nisam htela da ih ostavim. Držala sam ih u rukama i molila da nas ne ostavljaju – priča Svetlana kako je uspela sa psima da stigne u Beograd.
– To je bio sav moj imetak, njih tri. Ni majka, a ni sestra i ja nismo ništa drugo imale, ni odeću, ni dokumenta, a ni novca… Međutim, u Pioniru su nas ubrzo pronašli prijatelji iz Beograda i doneli nam hranu, odeću i sve što nam treba – kaže Svetlana i dodaje da su dva šteneta završila u privremenom smeštaju kod prijatelja, a Dija je ostala sa njom.
Nekoliko metara dalje ispred ove SPORTske hale, koja je silom prilika postala privremeni dom evakuisanim Obrenovčanima, na klupi sede tri momka. Između njih koka-kola i tri
plastične čaše. Iz Obrenovca su, maturanti srednje tehničke škole, žive u komšiluku, ali nisu zajedno došli.
– Sve su naše priče slične i liče jedna na drugu. Mi smo kao slepi putnici u ulici bez kraja, zaustavljeni na pola puta – kaže Aleksandar Anđelković iz naselja Rojkovac. U Beograd je došao sa ocem Gradimirom, majkom Jelisavetom i mlađim bratom Dimitrijem.
– Nije bilo struje, nisu radili telefoni, a voda je nadolazila i kako smo živeli u prizemnoj kući, sklonili smo se kod komšije koji imaju kuću na četiri sprata. Celu noć smo proveli u mraku, u uzajamnom tešenju, a kad je svanulo imali smo šta da vidimo. Od naše kuće se video sam manji deo krova i odžak – kaže Aleksandar i objašnjava da više nije bilo dileme, znali su da moraju da se izmeste iz Obrenovca.Sada ih muči druga muka.
– Gde ćemo se vratiti? Kada i u kakvu kuću? Hoće li moji roditelji moći da počnu život ispočetka – neveselo se pita Aleksandar.
Svoj na svome
Njegov drug Ivan Kovačević je evakuisan sa majkom Gordanom i starijim bratom Lukom, koji studira u Beogradu, a otac im se kasnije pridružio.
Strah od helikoptera– Strah od pobesnele bujice sam nekako pobedila i skočila u čamac i ma koliko bila nesigurna vožnja, osećala sam se već spasenom, ali kada je trebalo da uđem u helikopter, počela sam da se tresem. Taj strah sam pobedila zahvaljujući mojim psima i majci koju sam čvrsto držala za ruku, moleći se Bogu samo da preživimo – seća se svojih najvećih strahova Svetlana Mimović. |
– Mi imamo stan na četvrtom spratu i nismo bili životno ugroženi kao moji drugovi, ali otac Radosav je smatrao da moramo da napustimo stan zbog zaraza, jer je voda nosila uginule životinje, kola, đubre, čitava stabla i to je bio jeziv prizor – kaže Ivan.
– Ne znam da li je bilo teže danju ili noću. Dan ogoli ono što noć valja; krš, pustoš i zlokobna voda, a noć donosi zapomaganje, jauke, riku životinja, zavijanje pasa i zlokobni huk vode.
Srećko Jarić obreo se u Pioniru sa roditeljima Rankom i Marinom i starijim bratom Stefanom.
– Strašan je osećaj bespomoćnosti i beznađa. Kuće okružene vodom. Panika, deca plaču, stariji dozivaju upomoć, mašu čaršavima, kao na filmu, a ti živiš u njemu. Bilo je jezivo. Meni je bilo najteže noću, ne zbog mraka, rike i plača, već od drhtavice. Kako dan izmakne, meni sve hladnije i hladnije, valjda od vode – seća se Srećko Jarić.
– Pokazalo se da Srbija ima srce i snage da izdrži sve nevolje i nedaće, ali ipak, uveče dok ležim na strunjači i osluškujem uzdahe ljudi koji su preko noći postali beskućnici, pomislim kako čovek nije svestan srećnog života dok je svoj na svome.
Nestao čamac– Najteže mi je bilo to što tri dana nisam imao ni glasa od oca, koji radi u elektrani. Nismo znali o njemu ništa, a uz svu onu vodurinu i nemoć, to je samo pojačavalo strah. Kada se konačno pojavio, svi smo se rasplakali. Laknulo nam je, ali otac je morao da se vrati na posao, a došao je čamcem firme samo da nas vidi. Dok je bio kod nas u stanu, čamac je nestao, ali otac se nije ljutio, već je rekao da je neko uzeo čamac da bi spasao život – kaže Ivan Kovačević. |
