U socijalistički ambijent solitera u naselju Braća Jerković smestila se jedna moderna fabrika – Mega factory. U njoj se proizvode najbolji košarkaši na svetu, teško je i nabrojati sve asove koji su stasali noseći roze dres i kasnije napravili velike karijere.
Dovoljno je reći – Nikola Jokić. Da je sve ostalo samo na njemu, bilo bi dovoljno, ali košarku u Megi su naučile desetine sjajnih klinaca i to ne samo srpskih, pošto je klub postao rado viđena destinacija i za talentovane internacionalce.
Mega je krajem 2023. proslavila vredan jubilej – 25 godina postojanja, pa je to bio povod da porazgovaramo sa Goranom Ćakićem, generalnim menadžerom kluba. Nekada odličan igrač, danas uspešan rukovodilac, za “Vesti” je govorio o ovom “malom-velikom” klubu, koji je odavno našao svoje mesto u gradu u kojem to nimalo nije lako, jer mu društvo prave giganti kao što su Crvena zvezda i Partizan.
Vredan jubilej
Nedavno ste proslavili 25 godina Mege?
– Četvrt veka nije mala brojka za klub koji nema veliku tradiciju, koja se često potencira kada se priča o najvećima. Direktor sam 11 godina i veoma sam ponosan na sve što je urađeno. ABA liga je nekad bila san, sada smo standardni. Najbolji smo u onome što je osnovni cilj – pronalaženje i razvoj mladih i njihova prezentacija, pre svega za NBA i draft. Posebno se dičimo činjenicom da imamo najviše draftovanih košarkaša na planeti van Amerike (ukupno 15) i po tome smo ispred sledećih na listi, Partizana i Barselone, koji imaju mnogo veću istoriju. Dodao bih i da smo u prethodne tri sezone po dva puta imali najkorisnijeg igrača Evrolige (Vasa Micić) i NBA (Nikola Jokić), koji su naša deca. Nisu ovde bili po godinu-dve, već su odrasli u Megi. Sve to nam daje pečat i uliva poverenje mladima, da dođu u Megu i da je ovo pravo mesto za njih.
Vaš slogan glasi “mali-veliki klub”?
– Zajednički smo ga smislili pre nekoliko godina. Posle Jokićevog uspeha razmišljali smo da ga možda sklonimo, ali je ostao i mislim da nismo pogrešili, jer taj slogan nas zaista ocrtava. Možda smo mali, pošto nemamo mnogo navijača, ali po rezultatima i igračima koje pravimo mislim da smo veliki.
Planovi za budućnosti?
– Nastavićemo da rastemo iz dana u dan. Planovi su isti kao do sada – da tim bude mlad, da i dalje tragamo za talentima i usavršavamo i poboljšavamo uslove za njihov razvoj. Dvorana je u našem vlasništvu, a time vrlo malo klubova u regionu može da se pohvali. Imamo mir i sve što je potrebno. Tu su sve selekcije, kao jedna velika porodica. Klinci ovde uče kako da treniraju i postanu profesionalci, kako da se hrane i sportski žive. Potrebna je ogromna logistika za ogroman broj ljudi. Ovaj posao traje 24 sata dnevno, stalno se nešto dešava. Ljudi koji su u klubu pre svega vole Megu, entuzijasti su i ne štede vreme i energiju da se posvete klubu.
Igra za sladokusce
Mega sjajno gura u ABA ligi ove sezone?
– Bilo je uspeha prethodnih godina, uzeli smo Kup Srbije, igrali finale ABA, ali ova sezona stvarno ima nešto posebno. Tim je mlađi nego ikad. Počeli smo sa pripremama već 24. jula, što nam daje prednost, jer smo uigraniji i spremniji za početak nego drugi. Naravno, tokom sezone naporno radimo, dosta se trenira i napredak se vidi u telima košarkaša, a takođe i u igri. Obično to dolazi tokom sezone, ali sada smo od starta na visokom nivou. To je pre svega zasluga trenera Marka Baraća, ali i kondicionog stručnjaka, što je jedna od najvažnijih funkcija u klubu, pa sve do medicinskog dela. Nikola Topić je bio baš dominantan, lopta je često bila kod njega, možda se očekivao pad po njegovom odlasku, međutim nije se desilo. Dobili smo tri utakmice sa više od deset razlike.
Posebno impresionira igra, brzi ste, agresivni, atraktivni…?
– Prezadovoljni smo, jer svi doprinose i to se vidi. Biće padova, jer su to sve mladi momci, ali za sada sve deluje jako dobro. Filozofija današnje košarke, pa tako i naša je da se igra brzo. Uvek je bio cilj da se lopta “vuče”. Nikola Topić je bio jedan od najboljih u tome, pa je za tri sekunde prelazio ceo teren sa loptom u rukama, a svi su ga pratili. Naravno, ima više grešaka kada brzo igraš, ali i više napada i onda sve dođe na svoje. Nijedan košarkaš se ne plaši da uzme loptu i krene sa njom, makar bio i centar. Takođe, svako ko je sam treba da šutne. To diktira današnja košarka i mi se tome uspešno prilagođavamo.
Zvezda na početku sezone nije verovala u Topića, ali u Megi je eksplodirao?
– Ne bih rekao da nisu verovali u njega. Jednostavno, Zvezda i Partizan imaju velike budžete, pritisak rezultata i zacrtane ciljeve, pa je zajednički dogovor bio da je za njega bolje da se kod nas razvija i to je bila prava odluka.
Bliži se draft, najuzbudljivije doba godine za Megu. Imali ste tri puta po tri izabrana košarkaša, da li ćete možda ove godine prevazići tu brojku?
– Mislim da nije realno. Ali, jedno je da igrač bude draftovan, a nešto sasvim drugo da ode tamo na nešto što njemu odgovara. Tu se dosta stvari menja, nekad je bila veća prohodnost Evropljana, u poslednje dve godine ima ih manje. Topić će svakako biti visoko biran. Od ostalih, tu su Nikola Đurišić, Andrija Jelavić… Videćemo kad dođe maj. Kraj takmičarske sezone nije kraj za nas, tu kreće nova faza, koja se završava upravo draftom.
Barać za budućnost
Trener Marko Barać je jedan od najmlađih u ABA ligi (35 godina), bio je malo poznat pre dolaska u Megu?
– Imali smo dug period sa Dejan Milojevićem, koji je dao ogroman pečat i verovatno je najzaslužniji zato što je Mega rasla ovako brzo. Nije se ni pominjao niko drugi tih godina, pošto je Deki bio neprikosnoven. Posle njega došao je Vlada Jovanović, koji je takođe odradio sjajan posao jer je bio vrlo predan i profesonalan do krajnjih granica. Barać je bio u Igokei mnogo više od pomoćnika. Dragan Bajić mu je dosta verovao, sa razlogom i prepuštao mu dosta posla. Marko je baš fanatik. Moraš da budeš takav, jer trenerski posao je najzahtevniji od svega. On raste zajedno sa klubom, što i jeste cilj. Ovo je sjajna sredina za njega i u toj saradnji smo i mi i on dobili ono što smo tražili. Ozbiljan je i odgovoran čovek iako je veoma mlad. Od početka je ušao u principe rada kluba. Pred njim je blistava budućnost.
Pre nekoliko sezona u klubu je bio Filip Stanić, nemački Srbin. Koliko pratite naše momke u dijaspori?
– Filip se nije najbolje snašao, iako je došao u Megu sa titulom juniorskog prvaka Evrope, gde je izabran u najbolju petorku. On je sjajan momak, možda je mogao bolje da iskoristi boravak u Megi, ali svakako mu je značilo. Pratimo naše klince, a sada nam je mnogo lakše nego ranije, pošto smo prepoznatljiv brend. Region nam je naročito interesantan, i sada u timu imamo momke iz Hrvatske, BiH, Slovenije, a dijaspora je svakako interesantna. Uvek se sazna kada neko iskoči. I sam sam prilično vezan za dijasporu. Poreklom sam iz Krajine, veliki deo moje porodice je rasut širom sveta. Svi su krupni, jer to su tela iz dinarskih krajeva!
Pomenuli ste Hrvate. Ako oni ikada opet osvoje neku medalju to će biti najviše zasluga Mege, pošto su mnogi njihovi talenti poslednjih godina stasali baš ovde, ukupno šestorica. Poslednji je stigao Lovro Gnjidić?
– Lovra dobro poznajemo, sjajan talenat. Uporedio bih ga sa Zoranom Planinićem, nekadašnjim hrvatskim plejmejkerom. Ima telo koje se traži i za šut i za odbranu. Nije našao sebe u prethodnih klubovima, ali to je sve iza njega. Došao je nedavno i odigrao prve utakmice na super nivou. Mislim da nigde nije imao ulogu i slobodu kao ovde i siguran sam da će mu to prijati.
Dame za ponos
Malo je poznato da je u vašem sistemu i ženski klub Art basket, trenutno jedan od najboljih u zemlji?
– Promenili smo ime, sada je i to Mega. Klub postoji već pet godina. Sjajne su, nižu jako lepe uspehe. Ženska košarka vapi za nekim entuzijastima koji će da ulažu.
Posebno imajući u vidu da to nije profitabilno?
– Nikada nije ni bilo. Uostalom, ni muška košarka van NBA nije profitabilna, pa su ljudi ulagali. Ako tražiš računicu na papiru, teško da ćeš je naći negde, ali postoji širok spektar drugih stvari koje se dobijaju ulaganjem u sport. U pitanju je i društvena odgovornost. Ima milion stvari koje ne donose novac, ali su lepe i potrebne. Mi smo drugi na svetu, i mislim da bi to moralo da donese mnogo više benefita čitavoj košarkaškoj piramidi. Od omasovljavanja, preko većih ulaganja, do sređivanja hala, a to nam zaista fali jer smo na lošem nivou što se tiče infrastrukture.
Novičino znanje
U klubu je Novica Veličković na poziciji tim menadžera, nekada veliki as crno-belih i reprezentativac. Kakva je saradnja sa njim?
– On je naš, zajedno smo igrali u Megi kada smo ušli u ABA ligu i jedan je od najzaslužnijih za novu, ozbiljniju eru kluba. Završio je karijeru, ali ostao je pun adrenalina. Jedan je od najboljih prijatelja sa trenerom Baraćem, što je takođe važno, pošto se međusobno podržavaju. Mnogo znači košarkašima, oni ga znaju, jer donedavno igrao. Novica je i pomoćni trener jer radi sa centrima, nema mnogo ljudi koji toliko znaju.
ABA napreduje
Po prirodi funkcije ste upućeni na saradnju sa ostalim abaligašima, gde “ne cveta uvek cveće” i postoje nerazumevanja. Vas su čelnici nekih drugih klubova hvalili, pošto ste uvek otvoreni za saradnju. Kako funkcioniše regionalna liga i kakva joj je budućnost?
– Mogu da kažem da je situacija u ligi dobra, imajući u vidu da je to skup šest zemalja i nije uvek najlakše naći zajednički jezik i interes. Postoje trzavice, ali ih prevazilazimo. Igrački, liga je možda nikad bolja, ima mnogo kvalitetnih košarkaša, iznenađujućih rezultata, čak i večiti gube utakmice. Važna je svima, pa i velikima. Nedavno je direktor Evrolige nedvosmisleno poručio da sigurno mesto u EL ima samo pobednik ABA, dok je sve ostalo pod znakom pitanja, pa i to daje ABA ligi na težini. Ja je mnogo volim. Igrao sam je od prve godine kada je osnovana, a već 11 sezona sam prisutan kao direktor Mege i učestvujem u njenom radu sa velikim zadovoljstvom. Tek kada bismo ostali bez nje, shvatili bismo koliko nam nedostaje. Nedostaje nam da hrvatski klubovi budu na višem nivou, ali tako je kako je.
Ulazi Dubai?
– Zainteresovani su, to je interesantna priča kako Evroligi, tako i Jadranskoj. Napravićemo skupštinu po tom pitanju i mislim da je krajnje vreme da se u februaru – martu sve precizira. Deluje egzotično i lično nemam nikakav problem da se proba sa njima. Ništa se ne gubi.
Juniori na evro-tronu
Vaši juniori pre dve godine su bili šampioni Evrope?
– Naši seniori su osvojili kup, ali to što su uradili mladi je možda još veći uspeh. U evropskom vrhu smo već godinama. Posebno mi je drago što smo titulu osvojili u Beogradu.
OKK Beograd “inkubator” asova
Deo sistema Mege postao je i OKK Beograd, nekada jedan od vodećih jugoslovenskih klubova?
– Ta saradnja traje već pet godina. Klub je bio u jako teškoj situaciji, a kao što znamo imati prvi tim u eliti je veliki trošak. To je bila saradnja koja se pokazala kao jedna od najvažnijih stvari u sistemu Mege. Od 16 licenciranih košarkaša, njih 14 je prošlo kroz redove “klonfera”, što je od neprocenjivog značaja. Igrači koji završe juniorski staž često su u problemu jer nemaju gde da započnu seniorske karijere. Sada naši klinci stiču iskustvo igrajući KLS i to im mnogo znači.
“Zvezdaš” u Partizanu
Najupečatljiviji momenat Vaše karijere je prelazak iz Zvezde u Partizan 2003. Kako je do toga došlo?
– Bilo mi je krivo što se to desilo, pošto sam planirao da na Malom Kalemegdanu provedem duže vreme i išlo je lepo. Jer, to bio početni entuzijazam nove Zvezde sa trenerom Zmagom Sagadinom. Međutim, on je odlučio da napravi neki novi tim, pa je rešio da me ne zadrži posle prve sezone. Hteo je drugačiji profil igrača i došlo je do rastanka na moju veliku žalost. Dule Vujošević me je pozvao u Partizan, što je sve samo ne ono o čemu sam maštao, pošto sam familijarno veoma vezan za Zvezdu, kao uostalom i svi Kninjani. Ali, druge opcije su bile lošije, pa sam odlučio da prihvatim poziv crno-belih. Nisam se najbolje snašao u Partizanu, ali neću nikoga da krivim, jer uvek krećem od sebe.
Plakao zbog Marijupolja
Imali ste lepu karijeru u inostranstvu, a zanimljivo je da ste “zakačili” i Azovmaš iz Marijupolja, a znamo koliko tragična sudbina je zadesila taj grad. Kako je Vama bilo tamo?
– To je bio industrijski ružan grad, uz Azovsko more, koje takođe nije lepo. Blizu je ruska granica, pa je bio proruski orijentisan. Uslovi su bili odlični. Gazda kluba je bio veliki zaljubljenik u košarku i nije štedeo novac. To su bili budžeti kojima bi danas mogli da pozavide evroligaši. Ljudi su bili dobri i meni je tamo bilo lepo, iako grad nije naročito romantičan. Jako mi je žao zbog tog svega što se desilo, plakao sam kada sam video slike, pošto grad praktično više ne postoji. U to vreme nisam osetio nikakve tenzije, niti je moglo da se nasluti šta će se dešavati.
