"Beskrajan, plavi krug. U njemu zvezda." Potraga za srećom i spokojem. Ponavljanjem tog naslova prvog poglavlja Miloš Crnjanski je zatvorio krug i time seobu i potragu osudio na neprekinutu beskrajnost plavoga kruga, na večitost i uzaludnost.
Kada sam pošao tamo nisam razmišljao o tome, priznajem. I to je bila greška. A možda nije?
U zemlji zahvaćenoj nemirima smutnog vremena, putnik koji je rešio da nađe zvezdu odluči da ne obraća pažnju na miliciju sa štitovima i šlemovima, na grupe nezadovoljnih, politiku i plakate, na ponekog raspojasanog i bahatog, na podozrive poglede pogranične policije…
Harkov.
"Igore, a šta ćete vi da radite u Ukrajini?" Ljubazan je mladi milicioner na aerodromu, ohrabrio me, ali se ne dam. Neću da mu kažem da sam se zaneo, neće razumeti.
"Zbog zadovoljstva", odgovorim, a on spusti pasoš i obrati se kolegi: "Pitam Srbina zašto je došao, a on…" Možda mi se još ponekad smeju.
Stari deo grada, odmah vidim, liči na Beograd. Slovenski, sa pečatom ruskih metropola. A ostalo… Mi smo samo umišljali da živimo u socrealizmu. Čak je zanimljivo, ali svaki veliki grad je isti i četiri nestrpljiva dana otežu se kao drum, zvezda je negde dalje. Pred nastavak puta ustajem jako rano.
Već na izlasku iz Harkova autobus pretiče kolonu BTR-ova, budi sećanja na razgrom Jugoslavije. Na kupoli padobran s ptičjim krilima… Dakle desantčiki. Ali džaba im, krenuo sam svojim poslom i ne dodiruju me slutnje koje ne želim da se obistine tom narodu.
Kupjansk, Svatovo, Novi Ajdar… Sećam se opisa iseljenika iz Srema, generala kavalerije Simeona Piščevića, iz 50-ih godina 18. veka: "Zemlja je tvrda i divlja, i možda od sazdanja sveta neobrađivana i tako od drevnih vekova ležala pusta bez koristi i bez naroda. U šumama divlje jabuke i kruške, čak i divlja vinova loza…"
Ništa nije ostalo od toga, nigde stepe ni šuma. Samo beskrajne oranice i decenijama netaknuta zaostavština Sovjetskog Saveza, javne zgrade, putevi, železnice, kanali… Sazdani da traju i prkose zapuštenosti, javašluku, pljački. Kao rimski akvadukti varvarima. Arheološko nalazište SSSR.
Neka žena starija dvadesetak godina od svoga doba u autobusu mi objašnjava šta se dešava u Ukrajini. Nisam je pitao, ali je počela od Petljure. Vidi da je ne slušam i da gledam u reku zapiljenu daleko, ne znam gde, pa odustane od politike i kaže: "Severodonjeck!" To je, stigao sam u Slavjanoserbiju, u beskrajni plavi krug.
Lugansk.
" I beskrajnim putevima, stepama, poljima.
Sve gledaju nasled za nama rodne oči.
Eh putevi, prašina i magla."
Putokazi sa glavnog druma prema varošima samo putnika koji se čitanjem pripremio navode na tragove srpske seobe. Bahmut – Bahmutski polkovnika Ševiča husarski polk i polkovnika Preradoviča husarski polk. Pa Slavdžanoserbsk – Slavdžanoserbski polkovnika Iveliča husarski polk…
Sastavila se valovita zemlja sa pamćenjem, sa knjigama, odzvanja topot kada su 1760. zauzeli Berlin, prvi od tri puta u ruskoj istoriji, ili kada su galopirali na Pugačovljeve pobunjenike, ili uništili kozačku autonomiju u Zaporoškoj seči, odakle je Taras Buljba davno pre u osvetu pošao… Ej, Kozake u Rusiju uterali, carici novu zemlju prineli.
Ili jurišali na Turke preko Dunava ka Serbiji pod Suvorovom i Petrom Tekelijom 1772. Maštali da će sa otadžbine da zbace jaram polumeseca.
Eh, dedovi. Da li ste našli zvezdu ili ste se izgubili kao ja? Kako da je prepoznam, put do nje da nađem? Koje je boje zvezda? Da li je to zelenilo stepe pod vašim konjima što je davno nestalo ispod njiva i kombajna, ili boja petokraka na spomenicima Crvenoj armiji i veličini naroda? Ili ćilibar smeđih očiju devojke?
Još poneki dan i kroz prozor uklizi zvuk avionskog motora. Znam tu mrlju, sećam je se kada je nad nama lebdela. Sa beskrajnog plavog kruga kao mušica upada u ćilibar, šestari, muti ga, oblači, plaši.
– Ruski ili ukrajinski, Galina?
– Ruski.
– Možda je ipak ukrajinski.
– Možda Igore.
Stao sam pod zvezdu. I nedohvatna je.
Prašina i magla.
Možda.
