Iz sankcijama opustošene Srbije, u potrazi za mirnijim i lepšim životom, Zoran Đurić je u Ameriku stigao 1994. godine. Iz rodne Prištine krenuo je put Beograda, odatle ka Budimpešti, a onda pravac u beli svet.
Od tada nije video ulice grada u kome se rodio i odrastao. Dvadeset pet godina kasnije o Prištini govori s knedlom u grlu, onom istom koju ima svako ko je ikada osetio tugu kad napušta rodni kraj.
Danas sa suprugom Džuli, poreklom Rumunkom, sinom Lukom (14) ćerkama Majom (12), Lanom (10) i Marinom (8) vodi folklorni ansambl pri Crkvi Svetog Đorđa u Leneksi, predgrađu Kanzas Sitija.
– Živeli smo u Detroitu do 2016. i zbog posla smo se preselili u Kanzas Siti. Kada smo došli, uvideli smo da ima srpske omladine, ali nisu imali folklorni program, niti su imali časove srpskog jezika u to vreme. S tadašnjim sveštenikom, ocem Aleksandrom, započeli smo utorkom uveče kulturni program u sklopu crkve. Tu je otac Aleksandar bio fokusiran na srpski jezik, na istoriju Srbije i neke zanimljivosti u vezi s našom zemljom. Supruga i ja smo uz te časove počeli da učimo decu folkloru. Naš najstariji sin Luka je instruktor našoj najstarijoj folklornoj grupi. Mi ga leti šaljemo u kamp u Pensilvaniju, gde se igra folklor po ceo dan. Kad se vrati, prenosi deci ono što je naučio tamo – započinje svoju priču za “Vesti” Zoran Đurić.
Roker sluša narodnjake
Kako kaže, kad se upustio u poduhvat osnivanja folklornog ansambla, bilo je malo polaznika.
– Bilo je po petoro-šestoro dece u starijoj i mlađoj grupi. Vremenom je broj rastao. Nedostajala nam je oprema, opanci, šajkače, nošnje… Naručivali smo to preko naših ljudi koji krenu na odmor u Srbiju, pa nam nabave i donesu. Jedna žena nam je donela šajkače iz Užica, ručno izrađene. Porodica Jovanović je odigrala veliku ulogu za nas. Prošle godine su išli u Srbiju i doneli su pun veliki kofer nošnji – rekao je Zoran.
Dok je odrastao u Srbiji, folklor ga nije mnogo interesovao.
– Ja sam dete koje je raslo u bivšoj Jugoslaviji u vreme rokenrola. Slušalo se Bijelo dugme, Riblja čorba… Folklor nije bio popularan u krugovima u kojima sam rastao. Međutim, kada sam ovde došao, počeo sam drugačije da posmatram stvari. Čovek u dijaspori shvati da je ono što te veže za maticu – vraćanje svojim korenima. Vraća se čovek crkvi, folkloru, narodnoj muzici… U Srbiji to nisam puštao kod kuće, dok ovde samo to slušamo. Supruga i ja smo u Detroitu započeli školicu srpskog jezika kad je naš najstariji sin imao četiri ili pet godina. Supruga je Rumunka poreklom, rođena u Americi. Ona je prihvatila našu kulturu, običaje, naučila je srpski jezik, folklor… Svoju decu od rođenja učim srpskom jeziku. Nikada im se nisam obratio na engleskom – kaže Zoran.
Rođen sa znanjem srpskog
Prepričava nam anegdotu sa Lukom kada je bio mali.
– Ćaskao sam sa dedom svoje supruge kad je Luka uleteo u sobu. Razgovarao sam s njim na srpskom. Deda ništa nije razumeo, ali je uživao jer voli što deci prenosim svoju kulturu i jezik. On je pitao Luku: “Da li ćeš zahvaliti ocu što te je lepo naučio srpski jezik?” Luka mu je odgovorio: “Nije me on naučio, ja sam se tako rodio.”
Kako kaže, u Srbiju dolazi često, kad god može.
– Klinci, supruga i ja obožavamo da dolazimo. Bili smo letos, družili se sa prijateljima i porodicom, bilo je predivno. Već se radujemo nekom sledećem dolasku. Meni je važno da moja deca odrastu sa srpskim kulturnim vrednostima. Kad živiš u Americi, ako želiš da oko sebe imaš nešto srpsko, oko toga moraš da se potrudiš. Da bi sačuvao svoje korene i tome naučio i decu, moraš aktivno da radiš na tome. Samo po sebi se neće desiti. Ovo je ogromna zemlja, a srpska zajednica je mala. Ako pustimo da nam okolina uči i vaspitava decu, onda oni neće znati o svom poreklu i korenima. Mnogo toga dok živiš u Srbiji uzimaš zdravo za gotovo, u tek Americi shvatiš značaj nečega. Ako deca unutar porodice ne rastu sa pravim vrednostima, neće onda ni kasnije to prihvatiti – zaključuje Zoran.
Život bez bonova
O danima života u Srbiji, Zoran govori sa najlepšim osećanjima iako se seća i teških momenata.
– Poreklom sam iz Prištine. Kasnije smo se zbog tatinog posla preselili u Zagreb. Nesrećnih devedesetih sam se vratio na Kosovo. U Beogradu sam studirao, pa sam od 1991. do 1994. godine živeo na relaciji Beograd-Priština. To su bile one najgore godine, sankcije… Kad sam 1994. diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, okolnosti su me pogurale da odem u Ameriku. Kao student sam se hranio u menzi, imali smo bonove. Međutim, čim diplomiraš, gubiš pravo na bonove. Vrlo solidna plata u Beogradu je tada iznosila oko 50 maraka. Jedna francuska firma je zapošljavala inženjere i oni su nudili 150 maraka, što je u to vreme bilo ogromno. Imao sam priliku da radim. a najjeftiniji stan u podrumu neke kuće koštao je 120 maraka. Ostajalo je 30 maraka da se čovek prehrani, obuče i živi život, nemajući više bonove. Jednog dana šetam i uđem u komision kod železničke stanice. Gledam soni triniton televizor koji je u to vreme bio popularan. Koštao je 900 maraka. Razmišljam u sebi: “Konačno sam stigao do diplome, moći ću da radim, da budem samostalan.” Počeo sam da računam koliko će mi oduzeti vremena da zaradim za televizor i shvatio da će mi trebati nekoliko godina i to ako se ne oblačim i ne jedem. To me je odvelo preko granice. Drugi put sam 1994. napustio Kosovo i otišao u Ameriku.
Srećno vreme u Prištini
Na Kosovu nije bio od 1994. kada je ispred hotela Grand u centru Prištine seo u autobus za Beograd. Odatle kolima do Budimpešte jer su bile sankcije, pa avioni iz Beograda nisu leteli.
– Nedostaje mi Priština. Vrlo je teško. Imali smo baš brojnu rodbinu tamo. A danas, nijedna osoba iz moje familije nije ostala tamo. Svi su se raspršili po Srbiji i svetu. Za taj grad me vezuje detinjstvo. Kada razmišlja čovek o svom životu, najlepše su uspomene iz detinjstva. Ta ulica u kojoj smo živeli, drugari, prijateljstva koja sam sklapao i negovao…
Strancu neko mesto možda deluje i kao najružniji grad, kao kamen u pustinji i jedva će čekati da ode iz njega. A neko će doći, plakaće i videće prelepi grad, mesto gde je odrastao, prvi put se popeo na drvo, gde je ukrao prvu džanariku ili kukuruz od komšije… Priština me podseća na srećno vreme moga života, okupljanja familije. Kad se setim, slava, rođendana, ispraćaja u vojsku, u dvorištu moje babe koja je stanovala u centru grada. Imala je veliko dvorište i bila je centar okupljanja familije. Bilo je lepo videti nas sve na okupu. I danas, kad gledam slike i uspomene, žao mi je što toga više nema i što verovatno više neće ni biti na taj način. Ta kuća i ta ulica više ne postoje – priča sa setom Zoran.
Folklorni festival
Ove godine, prvi put je u Kanzas Sitiju organizovan i folklorni festival u okviru crkve.
– Crkva Svetog Đorđa ima bogatu istoriju, postoji više od 100 godina. Tu i tamo su imali ansamble, po neki program, ali nikada festival. To je bio lep način da se deca druže, upoznaju s drugim srpskim mališanima iz drugih američkih gradova. Mi smo tu lepu tradiciju organizovali i u Detroitu, a sada smo i ovde u Kanzas Sitiju. Imali smo goste iz Pensilvanije, Detroita i iz Kanade – kaže Zoran.
Učili porodičnu istoriju
Zoran se priseća prvih časova pri crkvi u Kaznas Sitiju
– Otac Aleksandar je učio decu jezik kroz neke interesantne priče, kroz razgovor o značajnim ličnostima poput Nikole Tesle. Deci je to bilo zanimljivo. Ja sam im na primer, jednom prilikom dao zadatak da odu kući, da razgovaraju sa roditeljima, saznaju kako su došli u Ameriku, da nauče više o tome odakle su potekli… Želeo sam da nauče porodičnu istoriju. Ovde često možete sresti ljude, koji će reći da im je tata ili mama iz Srbije, ali ne znaju odakle tačno. Druga-treća generacija Srba ovde ne zna svoju porodičnu istoriju. Kroz takve zabavne zadatke, trudimo se da razvijamo deci ljubav prema Srbiji, da im povećamo znanje srpskog jezika.
