Selo Nova Brezovica, zaseok Reka, 30-ak kilometra je udaljeno od Vranja prema makedonsko-bugarskoj granici. Aaaaa, čuje se prodoran glas sa trema nakrivo nasađene čatmare na kamenu u kojoj živi porodica četrdestogodišnjeg Slavoljuba Stojilkovića. Na tremu dečak u kolicima, podigao obrve od iznenađenja. Pantalone su mu kraće, nešto ispod kolena, nezakopčane u struku, jer su tesne, jedine koje ima za kuću. Ima još samo jedne koje su za školu. Bos je, nogice se od atrofije mišića iskrivile, čas okreće glavu u jednu, čas u drugu stranu. Boji se pridošlica. Majka Radica ga umiruje.
To je desetogodišnji Bojan koji ide u treći razred osnovne škole na Bareliću. U očima mu uvek spremne suze, dok sedi u kolicima ili leži na krevetu rasplače se odjednom, jakim glasom zarida i momentalno prestaje. Izađe, na mah, iz njegovih uskih grudi sva težina života. Majka Radica, tridesettrogodišnja koščata mlada žena, odlazi u sobu donosi balon sa vodom, umiva mu lice i ruke, briše ih krpom… Tad se dečak osmehnu i pruža ruku da se pozdravimo.
– Volim školu, hoću svakodnevno da idem – kaže i gleda pravo u oči. Čuo je da treba da ide u bolnicu, da se leči, pričaju njegovi uveče sabijeni u jednu sobicu, a njega strah da se odvaja od njih. Kad čuje da neće ići na lečenje jer nemaju para, zove majku da je zagrli poljubi u obraz.
U sobu utrčavaju dve omanje musave devojčice, sedmogodišnja Bojana je učenica drugog razreda i šestogodišnja Miljana, koja ide u predškolsko. Sve ih vozi otac Slavoljub ladom koja samo njega služi.
Bojana je mala rastom i previše gojazna devojčica. Slobodan nam kaže da im nije bilo jasno zašto je to tako jer kod njih jede se na kašičicu! Lekari na sistematskom pregledu u školi rekli su im da ima neki poremećaj od loše i nepravilne ishrane.
– Kad ima jede sve, briše sa stola. Drugi kuvaju tikve za svinje, a mi ih ispečemo u tepsiji i jedemo sa vrućim hlebom, pa pucaju stomaci. Imamo samo dve kokoške nosilje, dao mi ih komšija gore iz brda. Kljucaju tu po dvorištu, livadama, ako snesu neko jaje, dobro je. Dok ih ne odnesu lisice – priča Slavoljub.
|
Muke s vodom
Zimska glad
Pitajte u školi |
Ispred kuće blato, oseća se smrad. Kućica se iskrivila na temelju od pločastog kamena, a trem je poduprt crvotočnim gredama. U toj sobi sa starne nabacana stara pohabana odeća, neke stvari pitaj boga otkad. Zaudara na memlu, zatvaramo što pre. U sobici, oniskoj, popucalog plafona i zidova, čađavoj od dima, žive tri generacije Stojilkovića – njih osmoro. Sa strane stari šporet na drva, ćumka probijena u plafon i izlazi visoko na krov. Sa strane dva stara drvena kreveta stoje na neravnoj zemlji, koja se posipa vodom kako bi se ugasila nesnosna prašina i zavarao težak vonj koji udara svom silinom na nos. Između kreveta uzan prolaz, koliko da se okrenu kolica dečaka sa krupnim očima.
Tu je drveni sto, omanji, čvrst, jedva veća stolica i nekoliko manjih. Tu su dva omanja prozora, pohabana ćebad i veš koji se suši iznad kreveta. U jednom uglu leži starica, Slobodanova majka Stojanka. Nosi 80 godina, ne ustaje iz kreveta.
– Od starosti, od muke, od svega što je snašlo, leži, oči otvorene, ne govori, imamo osećaj da ne diše – kaže Slobodan.
Nikad nije bila kod lekara, nijedan lek nije popila.
– Sigurno boluje od nečeg, ali nemamo mogućnost da je vodimo po bolnicama u Vranju, niti lekove da joj kupujemo. Ovde se ne piju lekovi, to je luksuz – kaže Slobodan.
U ćošku sobe sedi njegov psihički bolestan brat, četrdesettrogodišnji Goran.
– Svestan je svega, ali uročila ga divljina i sirotinja, ovde se rađaju takvi u svim vremenima, ima ih u svakom zaseoku. Bistar je, miran, evo da vidite.
Gorane, trči donesi džak brašna iz auta – zamoli ga Slobodan.
Goran poskakuje sa širokim osmehom istrčava napolje i ubrzo unosi brašno. Svi se raduju. Biće hleba. Dečak Bojan ispušta svoje karakteristične zvuke, ovog puta od radosti.
Rupa u podu
U ovoj sobi svi spavaju i zaobilaze rupu kroz koju može da se propadne u podrum!
– Spavamo onako kako se jedino može. Otac i majka u jednom krevetu, brat sa naše troje dece u drugom, a ja i Radica pomerimo sto ka sredini i u uglu na zemlji namestimo odeću koju smo iznosili, legnemo i pokrijemo se ćebetom. Ložimo celu noć, tesno, nisko, ali toplo je. Imamo samo oko 80 evra stalnog prihoda mesečno koliko iznosi poljoprivredna penzija oca Milana. On je mlađi od majke, ima 74 godine, čas je bolješljiv, pa se oporavi. Otišao je rano ujutru dole prema reci. Neće da bude ovde, sramota ga. Doći će pre nego da mrkne i dovući će jedno oveće drvo. Sirovo ložimo, nema kad da se osuši – kazuje Slobodan.
Ne prima dečji dodatak, tražili mu ličnu kartu za suprugu i još neke papire.
– Ko, bre, da se vucara po Vranju, odakle pare za ličnu kartu? Kad ne žele da daju na moju, ne treba, ne mogu da idem dole u grad, nemaština je.
Živimo od te penzije i moje nadnice. Dva puta nedeljno zovu me da utovarujem drva, dnevnica je oko osam evra. Čim uzmem para, pravac prodavnica, mora da ima brašna i ostalog što je osnovno za jelo. Nikad nisam popio čašicu alkohola, pitajte u selu, svaki dinar unosim u kuću, al’ ga slabo ima.
Klozeta nemaju, ispred trema smrad. Radica stalno mete, prosipa vodu, zato je uvek blata.
– Danju je široko, klozet svuda, kad mrkne, a ovde rano se to dešava, onda Bojan i devojčice pod trem, mi pored kuće. Zimi su vukovi ispred vrata, ne smemo ni da izađemo, samo danju. Majku otac i žena gledaju, presvlače, smrdi, ali mora sve da se izdrži. Mila duša sve mora da izdrži, sve kako joj je zapisano trećeg dana po rođenju – sleže ramenima Slobodan.
Krivo mu, može da radi, posla nema, za državu ne postoje, ima ih u evidenciji samo za glasanje. Ljudi ih zaobilaze kao da su kužni. Ima puno kuća u centralnom selu Barelić gde je pošta, ambulanta, škola, prodaju se i stare i novije, ali to je za njih nedosanjani san. Boje se samo jednog, starih instalacija struje. U njihovom zaseoku bilo je požara i kuće su gorele do temelja.
– Bože, ne daj da izgorimo svi, to nam je molitva svake večeri pred spavanje – kaže Slavoljub.
