– Od 12. godine sam se mučio i radio pod nadnicu sa roditeljima, ali nije išlo. Ništa nije moglo da se zaradi od poljoprivrede. Kada sam se ’68. godine oženio Nevenkom, čije je pravo ime Jelica, niko i ne zna, mučili smo se nekoliko godina i živesmo između gladi i sitosti, ali onda nas kućni prijatelj Milorad Milosavljević, odvede u Austriju 1974. godine. Krenusmo u nepozanto – priča Miodrag, koga svi znaju pod nadimkom Džaja.
On dodaje da je mala varoš Baden, 20-ak kilometara od Beča, postala njihov novi, drugi dom.
– Radili smo u farbari tekstila, udisali otrov, ali hvala Bogu, zarađivalo se dobro. Za 38 godina smo promenili nekoliko firmi, ali prethodnih 15-ak smo radili kao vrtlari i tu nam je bilo najlepše. Radili smo posao koji najbolje znamo – kaže Miodrag, sećajući se kako im nije bilo lako jer su u zavičaju ostavili trogodišnju kćerku Vericu i dvogodišnjeg Dejana.
O njima su brinuli baba Živka i deda Dragiša.
– Ceo put sam preplakala, ali nemaština nas je gonila i nije dozvoljavala osvrtanje, ni emocije, pa nije dolazilo u obzir da "podvijem rep" i odustanem. Gladna usta ne traže objašnjenje i razumevanje, već hranu, a želeli smo da deci stvorimo sigurniju budućnost. I, nismo pogrešili, gde bi bili danas da nije bilo našeg gastarbajtovanja u Badenu? Živeli bi u čatmari. Ovako imamo imanje i kuću i okućnicu i sve ono što čini jedno pristojno seosko domaćinstvo – iskreno veli Nevenka sećajući se oktobarske kišne zore, kada je izljubila Vericu i Dejana i pošla putem u nepoznato.
– U Bošnjaku sam ostavila sve ono što volim, ali i sigurnost osećaja da si svoj na svome i zarad bolje budućnosti, krenula u nepoznato – seća se Nevenka, a suze izdajice joj rose lice.
|
U Srbiji uvek kriza – Zadovoljan sam, kako ne bih, od čega bih napravio kuću od 300 kvadrata i pomoćne prostorije iste kvadrature, od kojih para bih kupio nekoliko njiva i poljoprivrednu mehanizaciju? U Srbiji je od kada znam za sebe bila kriza i teško se živelo. U svakom slučaju, za poljoprivrednike i radnike, nikada nije bilo novca – kaže Džaja. |
Neke životne situacije se ne zaboravljaju, ma koliko dobra donele.
– Pođosmo na dve, tri godine, da zaradimo za kućerak i eventualno neku poljoprivrednu mašinu, a ostasmo skoro četiri decenije. Deo života smo poklonili austrijskoj privredi, najlepše godine, ali zahvaljujući tome smo oživeli i proživeli kako dolikuje ljudima – kaže Džaja i dodaje da su ga mučile silne nedoumice, prvo, što ostavlja decu u selu kod roditelja, a drugo, šta ako proćerdaju vreme i vrate se goli, k’o što su i otišli.
– Novi život, nova pravila, novi ljudi – to nas je dočekalo u Badenu. U početku je sve bolelo, najviše srce, ali dopalo nam se kad stigne plata! Prvu ušteđenu dali smo za izgradnju kuće. Onda su se prohtevi, a i potrebe menjale, samo ređale jedna za drugom. I, danas pola godine živimo u Austriji, a drugu polovinu u Srbiji – kaže Miodrag i dodaje da je planirao da se uskoro sasvim vrati u zavičaj..
Sigurna budućnost za potomke– Kćerka Verica je 1985. godine krenula sa nama u Baden već posle završene osnovne škole i brzo se zaposlila, a i udala, tako da ima ćerku Andreu i sina Aleksandra i često se viđamo. Sin Dejan i snaha Tatjana nisu želeli da se sele iz Srbije. Bavili su se poljoprivredom, ali od toga nije moglo da se živi, mada su se borili da im deca, Neven i Teodora odrastaju u Srbiji. Međutim, teško su živeli i 2004. godine su i oni prelomili i preselili se u Baden i sada smo sigurni da će imati dobar život – kaže Nevenka. |
– Međutim, danas su nam deca u Austriji i opet ćemo biti razdvojeni – vajka se Nevenka i otkriva da su Džaja i ona zadovoljni svojim životom i da ne žale rada i truda, jer se uvek sete odakle su potekli i koliko boli nemaština.
