Jedan od najboljih rukometnih stručnjaka na prostorima eks-Jugoslavije, a svojevremeno i Evrope Zoran – Tuta Živković je živa legenda ovog sporta u Srbiji. On je naš najtrofejniji selektor i poslednji trener, koji je stigao do zlatne medalje sa reprezentacijom bivše Jugoslavije.
Jedan je od retkih stručnjaka koji je osvajao zlato i kao igrač i kao trener! Zato se teško miri sa činjenicom da je rukomet u Srbiji pao veoma nisko.
– Vrhunski rukomet koji se igra u Evropi daleko je od nas. Mi smo mnogo ispod tog nivoa. U odnosu na bivše jugoslovenske republike mnogo smo slabiji. Naše komšije imaju zapažene rezultate na međunarodnoj sceni. Makedonci imaju Vardar, koji godinama igra Kup šampiona i dvostruki je osvajač ovog takmičenja. Hrvati redovno osvajaju medalje na šampionatima, a Zagreb i Nekse imaju dobre rezultate na evropskoj sceni. Slovenci su podigli svoj rukomet na visok nivo, osvajanjem svetske bronzane medalje.
– Celje i Gorenje imaju zapažene rezultate u evropskim nadmetanjima. Mi smo nažalost u odnosu na njih ostali daleko iza. Nekada je jugoslovenska škola rukometa bila najbolja i prepoznatljiva u Evropi i svetu. U to vreme, Partizan iz Bjelovara, Borac Banjaluka i šabačka Metaloplastika bili su nekoliko puta prvaci Evrope. Međutim, za razliku od bivših republika kod nas se kontinuitet te škole i dobrih rezultata negde prekinuo i nestao. Srbija nije nastavila trend stare rukometne škole. Sve je potpuno stalo u jednom trenutku, tako da je danas naš rukomet na niskoj lestvici. Daleko smo od neke ozbiljnije reprezentacije, a rezultati su takvi kakvi su.
Nemamo asove
Koji je razlog posrtanja muške reprezentacije Srbije na dva poslednja velika takmičenja?
– Glavni razlog je taj što nema asova koji su proslavili ovaj sport. Izbor selektora je odgovoran posao, zahteva da se donese bitna odluka. A Upravni odbor RSS, nije mogao uspešno da odgovori tom zadatku. U njemu su ljudi koji su najbolji u svojim strukama, ima tu vrsnih ekonomista i doktora, ali najmanje rukometnih asova. Uz dužno poštovanje, oni nemaju ozbiljan rukometni “pedigre”. Jedini koji ima pravu karijeru iza sebe je Dragan Škrbić. Tu mesto treba da nađu igrači i treneri sa ozbiljnim biografijama. Imamo takve ljude, to su: Isaković, Rnić, Elezović, Vujović, Vuković… Oni su osvojili sve što su mogli. Mile Isaković je svojevremeno u Francuskoj kao trener napravio vrhunske rezultate i trenirao njihove najbolje igrače. Momir Rnić je imao odlične rezultate u Proleteru. Veselin Vuković je kao selektor vodio Srbiju do finala i srebrne medalje na Evropskom prvenstvu. Veselin Vujović je sa Slovencima osvojio bronzanu medalju na Svetskom šampionatu.
Zašto za takve legende nema mesta na bitnim funkcijama u RSS?
– To je jedan od uzroka loših rezultata. Reč je o dobrim trenerima, olimpijskim i svetskim prvacima. U najboljim su godinama i takve legende moraju da budu pri savezu, ali nema ih dugo na nekim funkcijama. Očigledno nekome smetaju njihove biografije i uspešne karijere. To je najveći problem, jer RSS ne zna da iskoristi takva imena, a to je i razlog posrtanja našeg rukometa.
Mada je osvojio gotovo sve što se u rukometu moglo osvojiti, Živković kaže da ga odavno niko iz RSS ne pita za savet:
– Pre tri godine pozvali su me da formiramo Stručni savet RSS. Nisam prihvatio zato što su već bili izabrali trenere reprezentacije. Koja bi onda svrha Saveta bila ako je sve već postavljeno, a treneri izabrani. Savet bi trebalo Upravnom odboru da predloži ko će da radi sa reprezentacijom, u svim selekcijama. Moja uloga tu ne bi imala nikakvu funkciju. Zbog toga nisam prihvatio da dođem na nešto što je već formirano.
Skandinavac pre Španca
Srbija je dobila novog selektora. Može li Španac Toni Đerona nešto da promeni i da nas vrati u vrh?
– Mislim da bi u ovom trenutku Skandinavac bio bolji izbor za selektora od Španca! Skandinavskim stručnjacima dajem prednost, jer njihove ekipe igraju moderan rukomet, treneri su posvećeni taktičko-tehničkim stvarima do perfekcije, a slični su našem mentalitetu. Igra skandinavskih reprezentacija je neka vrsta jugoslovenske rukometne škole. Nemam ništa protiv trenera stranca, ali nije dobro to što neće biti potpuni profesionalac u Savezu. Đerona je istovremeno trener francuskog Šartra. Pitanje koliko će imati vremena da se posveti radu sa nacionalnim timom. Nama treba trener koji je non-stop u Srbiji, da ovde živi i da dosta vremena provodi na treninzima. Moramo da stvorimo mlad tim, koji će mnogo raditi, a za to trenutno nikog nemamo. Zato je bitno da selektor stalno bude u Srbiji. Možda je i kod nas mogao da se nađe novi selektor. Nemam ništa protiv Đerone, ali najviše me brine to što će on dolaziti tri, četiri puta godišnje na sedam, osam dana.
Iskusni stručnjak smatra da Srbija ima dobre rukometaše, samo ih treba ujediniti, složiti i motivisati da zaigraju za reprezentaciju:
– Ima kod nas dobrih mladih, u kombinaciji sa iskusnim internacionalcima od njih se može napraviti dobra selekcija. Samo je potreban dobar pristup, važno je da se napravi sistem, počev od mlađih selekcija, pa do seniorske reprezentacije. U prethodnom periodu je bilo dosta lomova. Neki igrači se nisu slagali sa izborom selektora, zato nisu želeli da budu u nacionalnoj selekciji. Tražili su neko bolje rešenje i time se išlo ka neuspesima. To već dugo traje i sa tim treba prekinuti. Poslednji put reprezentacija je napravila uspeh 2012. kada je bila vicešampion Evrope. Ta generacija je bila dobra nagoveštavala je da može nastaviti sa dobrim partijama i rezultatima. Međutim, posle dve godine, ta ekipa se raspala. Pojedini reprezentativci su odbili da igraju i uvek je bilo nekih košmarnih situacija sa tim rukometašima.
Korona virus je sprečio reprezentaciju Srbije da se bori za Svetsko prvenstvo. Priliku da se nađe na velikom takmičenju naš državni tim imaće tek u januaru 2022?
– Sledeće takmičenje na kome će učestvovati Srbija biće Evropsko prvenstvo za nešto više od godinu dana. Sada treba krenuti sa mlađom selekcijom i stvoriti do tada tim koji će duže vreme biti na okupu. To je dugotrajan proces. Ne može sve preko noći da se promeni. Da bi se stvorio korektan sastav potreban je naporan rad i verujem da za tri, četiri godine može da se stvori dobra ekipa, pod uslovom da se radi kvalitetno.
Mnogo teže biti trener nego igrač
Živković je rukometu posvetio skoro ceo život. Više od 60 godina je u ovom sportu kao igrač i trener:
– Mnogo je lakše biti igrač, ali sam živeo za to da budem trener. Kao igrač brineš samo o sebi, a kao trener o svima, o celoj organizaciji i svakom pojedincu. Voleo sam trenerski posao. To je bio moj život. Trener sam postao veoma mlad, sa 25 godina. Imao sam odlične učitelje, pre svih Ivana Snoja, ali i odlične trenere u Nišu i svuda gde sam igrao.
Koliko je korona virus promenio svetski rukomet?
– Sigurno da će biti problema zbog pandemije. Videćemo šta će se dešavati u narednom periodu. Ova godina je izgubljena. Olimpijske igre su odložene za sledeću godinu, a za tri meseca treba da se odigra Svetsko prvenstvo u Egiptu. Mnoge reprezentacije se već sada ozbiljno pripremaju. Većina selekcija će sledeće godine ući u ozbiljnu borbu za medalje, jer ih očekuju dva velika takmičenja. Nažalost nas neće biti ni na jednom od njih u muškoj konkurenciji. Nadam se da će ženska selekcija uspeti na kvalifikacionom turniru da izbori plasman na OI u Tokiju, to bi mnogo značilo za oživljavanje srpskog rukometa.
Čuva sat sa Titovom posvetom
Živković je osvojio mnogo medalja i trofeja, sa klubovima i reprezentacijama, ali jedna nagrada mu je posebno draga i značajna:
– Svi osvojeni trofeji i medalje su vredni. Najdraža mi je prva olimpijska medalja iz Minhena 1972. koju sam osvojio kao igrač, kao i prvo zlato sa Svetskog prvenstva iz Švajcarske 1986. kada sam bio trener. Posle osvojenog olimpijskog zlata u Nemačkoj, od predsednika Tita svi članovi reprezentacije dobili su na poklon satove Šafhauzen sa posvetom. Čuvam ga i još uvek radi odlično!
Vanserijska generacija iz 1986.
Prisetio se Tuta i generacije iz 1986:
– Imao sam u toj ekipi igrače pobednike. Momci su bili fenomenalni individualci, ali smo tražili način da to uklopimo u sistem, da kolektivno budemo mnogo jači i uspeli smo u tome. Nije bilo lako voditi tu reprezentaciju. Mnogo pre uspeha u Švajcarskoj igrači su već bili velike zvezde. Ipak, stvorili smo tim u kome je svako mogao da dođe do izražaja. Stvar je u tome što smo tada imali rukometaše Metaloplastike, prvaka Evrope, ali iz ostalih klubova poput Cvetkovića, Elezovića, Rnića, Grubića i Holperta, svi su davali ogroman doprinos. Nije sve zavisilo od Šapčana.
Svakog leta slave olimpijsko zlato
Iz generacije koja je 1972. osvojila zlatnu medalju na OI u Minhenu, od 16 igrača, njih desetoro je među živima. Oni se svake godine okupe u nekoj od bivših jugoslovenskih republika gde se druže i evociraju uspomene na zlatna vremena:
– Okupljamo se redovno od 2012. Planiramo da pola veka od osvajanja medalje na Olimpijadi proslavimo 2022. u Minhenu, tamo gde smo je i osvojili. Rukomet je tada prvi put priznat kao olimpijski sport. Zbog toga mi je ta medalja još draža. Nažalost, nekoliko igrača iz te generacije nisu više među nama. Našu ekipu sada čine: Milan Lazarević, Petar Fajfrić i ja iz Srbije, Hrvoje Horvat, Zdravko Miljak, Zdenko Zorko i Miroslav Pribanjić iz Hrvatske, a Abas Arslanagić, Nebojša Popović i Miodrag Karalić iz BiH.
Karijera puna trofeja
Golmansku karijeru Zoran Živković je počeo u Železničaru. Sa 15 godina je priključen prvom timu niškog sastava. Branio je u Priboju, Crvenki, Šapcu, a igračku karijeru završio u Nemačkoj. Sa Crvenkom je kao igrač osvojio Kup i prvenstvo Jugoslavije i igrao u polufinalu Kupa šampiona. Živković je od 25 do 33 godine istovremeno bio igrač i trener u ekipima gde je igrao. Ulaskom u trenerske vode bio je još uspešniji. Sa Železničarem je osvojio četiri Kupa, bio vicešampion države i igrao u finalu evropskog Kupa pobednika kupova. Na klupi Metaloplastike je ostvario najveće uspehe. Osvojio je dva prvenstva Jugoslavije, titulu šampiona Evrope i igrao još jednom u finalu tog takmičenja. Sa reprezentacijom u Minhenu 1972, kao igrač, a potom kao trener u Los Anđelesu 1984. osvaja zlatne olimpijske medalje. Na Svetskom prvenstvu u Cirihu 1986. kao selektor doveo je Jugoslaviju do titule prvaka sveta. Četiri godine ranije na istom takmičenju je osvojio srebrnu medalju. U Portugalu je 1996. doveo reprezentaciju do bronzane medalje na EP, a isti uspeh ponovio tri godine kasnije u Egiptu na SP.
Kao selektor vodio je reprezentacije Kuvajta, Egipta i Tunisa.
