Tek što je u Istanbulu završen Samit država u kojima se govore turski jezici, iz stare prestonice Otomanske imperije stigla i karta “turskog sveta” koju je predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu podario Devlet Bahčeli, lider Partije nacionalnog pokreta povezane s desničarskim “sivim vukovima”.
Na toj karti turski svet prostro se od Severnog ledenog okeana do Balkana, zbrisavši delove Rusije, Irana i Kine, bivše sovjetske republike u Srednjoj Aziji, celu Bugarsku i Makedoniju, AP Kosovo i Metohiju, ali je Bosnu pocepao na pola ostavivši Republiku Srpsku u svom svetu.
Behčelijeva partija je mali koalicioni partner Erdogana, a karta zvanično ne predstavlja buduće granice “turskog sveta”, nego prostor zamišljenog istorijskog i kulturološkog uticaja. Ipak, reakcije državnih agencija širom Evroazije doživele su je kao opasnu provokaciju.
Naime, na Samitu u Istanbulu učestvovale su države koje govore nekim oblikom turskog jezika: Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgizija, Turska i Uzbekistan; dok su Turkmenistan i Mađarska učestvovali kao posmatrači. One su donele i deklaraciju “Viđenje turskog sveta 2040. godine”, dok je Savet za saradnju preimenovan u Organizaciju turkofonih država.
Mašta o imperiji
Sada se svi pitaju da li Bahčeli crta i govori što Erdogan misli. I da li je Organizacija turkofonih država kostur zamišljenog budućeg Turana, ogromne evroazijske imperije koja može da postane realnost samo nestankom ili cepanjem drugih država.
Neminovno, ova koncepcija “turskog sveta” razdražuje ugrožene zemlje, uključujući moćne, bogatije i vojnički jače rivale poput Rusije i Kine, pa i uvek dosledno opasni Iran. Jer u “Viđenju turskog sveta 2040.” govori se o opštem identitetu kao o izvoru kulturnog bogatstva”, ali ruska državna agencija “RIA Novosti” postavlja pitanje šta ako se sve završi objedinjenom armijom?
Izazov Rusiji
U Rusiji su odmah ukazali da je Turska počela da se zanima “turskim svetom” odmah posle raspada SSSR-a. Naime, državna agencija “RIA novosti” navodi da Turska može da iskoristi panturski faktor, ali i panislamski s Muslimanskom braćom, da ojača svoj uticaj u raznim delovima sveta, ali ne i u Rusiji. Pri tom se navodi da Srednja Azija u svakom slučaju ostaje sfera uticaja Rusije, najmanje vojnog i ekonomskog kroz Evroazijsku ekonomsku uniju koju predvodi Moskva. Ali, i da Moskva ne odustaje od saradnje s Turskom dok je to moguće, imajući u vidu isporuku i tranzit gasa, kao i činjenicu da je Ankara počela da kupuje rusko oružje umesto američkog.
Erdogan smiruje susede
Turska se upravo pod Erdgoganom odrekla pola veka duge nade da će postati deo EU i stvorila ambiciju da postane lider islamskog sveta, koristeći pri tom panturski faktor.
Sada se u deklaraciji “Viđenje turskog sveta 2040.” navode ciljevi: uklanjanje trgovačkih barijera, usklađivanje prosvetne i politike prema mladima, stvaranje opšteg informacionog prostranstva i transkontinentalnih koridora iz Kine u Evropu. Erdogan je na samitu pokušao unapred da ublaži sumnje tvrdnjom da Organizacija turkofonskih država ne treba nikoga da brine, naprotiv, da svi treba da streme da postanu deo te strukture zasnovane na zajedničkoj istoriji kako bi ojačali međudržavne veze.
Rat Kurdima i metak u papu
Sivi vukovi su turska omladinska organizacija desničarskih nacionalista. Stvoreni su oko 1960 na inicijativu pukovnika Alparslana Tjurkeša i patronatom Partije nacionalnog pokreta koju je upravo on formirao. Tjurkeš je imao burnu karijeru u kojoj je 1944. prvi put završio u zatvoru, ali je oslobođen kada je postao potreban kao antikomunista. Učestvovao je u puču 1960. u kom je ubijen premijer Adnan Menderes. Takođe i u puču 1980, ali je za huntu bio previše radikalan, pa je zatvoren na četiri i po godine. Nakon smrti 1997. godine nasledio ga je upravo Devlet Bahčeli koji je sada kartu “turskog sveta” poklonio Erdoganu.
Sivi vukovi smatraju se najradikalnijim krilom ove partije i aktivno su kroz istoriju učestvovali u političkom nasilju, a njihovi pripadnici okrivljeni su za niz ubistava i terorističkih akata uključujući pokušaj atentata Mehmet Ali Agdže na papu Jovana Pavla Drugog 1981. godine. Od devedesetih godina prošlog veka učestvovali su u borni s kurdskim separatistima i etničkim i verskim manjinama. Takođe i u građanskom ratu u Siriji gde su se sukobili sa snagama regularne armije predsednika Bašara al Asada, ali i sa ruskim trupama. Zabeležen je i slučaj kada je jedan pripadnik Sivih vukova ubio oborenog ruskog pilota Olega Peškova.
