Za sedam svetskih čuda skoro svi čuli, ali je malo onih koji mogu da ih pobroje, a još su ređi oni što nešto o njima znaju. Kada su u doba renesanse ponovo "otkrivene" mnoge tekovine antičke kulture, a među njima i grandiozni građevinski poduhvati, oni su postali nepresušno vrelo umetničke inspiracije, a sama čuda starog sveta veoma popularna.
Sedam spomenika
Jedini spis posvećen u celini onome što se naziva Sedam svetskih čuda, pripisuje se izvesnom Filonu iz Bizansa. Živeo je u 2. veku pre nove ere. U njemu autor opisuje sedam spomenika: viseće vrtove u Vavilonu, egipatske piramide, Fidijinu statuu boga Zevsa u Olimpiji, Kolosa sa Rodosa, zidine Vavilona, Artemidin hram u Efesu i, najzad, mauzolej u Halikarnasu. Prvo štampano izdanje Filonovog opisa čuda potiče iz 640. godine. Sam rukopis nađen je u 10. veku, kao deo velikog pergamentnog dokumenta gde Filonov tekst zauzima nepunih šest strana.
|
Rimski pogled Od rimskih komentara svetskih čuda Plinije Stariji je verovatno najstroži. U njegovim očima, Keopsova piramida je samo besmisleno i nerazumno razmetanje kraljevskim bogatstvom. Duhovni oci hrišćanske crkve takođe nisu nežni sa Egipćanima i Keopsom, uopšte.
Mašta pre svega Spis Filona iz Bizansa o piramidama sadrži sve same fantastične tvrdnje. Što se tiče njegovog opisa Keopsove piramide, on je deformisan odraz stvarnosti – njene spoljne obloge Filon zamišlja kao mozaik od višebojnog kamena, ukrašen krupnim draguljima. |
Filolozima se učinilo da to malo delo, nalik običnoj kompilaciji, ne pripada Filonu. Danas je to izvesno mada je analiza stila i jezika pre ukazivala na nekog retora iz doba od 4. do 6. veka nego na antičkog putopisca. Retor je drevni naziv za govornike na velikim skupovima: u antičkoj Grčkoj retorsko zanimanje je bilo gotovo profesija. Naime, autor u uvodu spominje publiku nazivajući je slušaocima, što upućuje na to da je taj kratki zapis bio namenjen javnom čitanju ili predavanju. Javna izlaganja, obično na trgu, bila su u to doba omiljena, a držali su ih razni učitelji govorništva i filozofi. Bilo kako bilo, građevinska čuda su u ta davna vremena bila isto tako bajkovita kao i danas. Filonovo autorstvo je ostalo. Sam Filon, ako je i bio na pomenutim putovanjima, nije od tih čuda video ništa više od savremenog turiste.
Pored piramida, Filon je mogao da se divi Mauzoleju u Halikarnasu, koji je zbrisan sa lica zemlje 1522. godine nakon što je decenijama služio kao majdan kamena vitezovima Svetog Jovana. Fidijin kip Zevsa, napravljen od zlata i ukrašen slonovačom, odnet je u Konstantinopolj gde je, posle velikog požara 475. godine, pretopljen u poluge i kovanice da bi se time namirila šteta od vatrene stihije. Artemidin hram u Efesu porušili su ratoborni Goti 263. Obnovljen je brzo, ali su, kult arijevske boginje zabranili hrišćani u petom veku, te je brzo prepušten zaboravu i neumoljivom zubu vremena – ono je od njega načinilo ruševinu.
Vavilon je, 331. g. p.n.e. pao u ruke osvajaču sveta Aleksandru Velikom ili Makedonskom koji je nameravao da od njega načini prestonicu. U tome ga je omela prerana smrt. Vavilon je potom slabio, dok nije potpuno opusteo u 1. veku. Grad, kao i veličanstveni Semiramidini vrtovi, utonuo je u pustinju i zaborav. Kolos sa Rodosa je imao najtužniju sudbinu: nije prošlo ni pola veka, a on je nestao u katastrofalnom zemljotresu. Slučaj Aleksandrijskog svetionika je izuzetno zanimljiv. On se na kanonskoj listi svetskih čuda prvi put pojavio u 6. veku, zahvaljujući putopiscu Gregoru de Turu. Otkako je izgrađen, izazivao je divljenje i o njemu imamo najbrojnija i najpreciznija svedočanstva.
Uprkos svemu, zahvaljujući svom imenu, svetska čuda nisu iščezla iz ljudskog pamćenja, a glas o njima nije prestajao da se širi svetom. Prvobitni spisak uskoro je počeo da se javlja u novim varijantama. Spomenici su ulazili i izlazili iz knjiga, poslednja promena je nastala 1969. godine iz pera Ronalda Geka. Valja ipak istaći da na tim listama neki spomenici imaju vrlo postojano mesto, kao što su Mauzolej u Halikarnasu, Kolos sa Rodosa ili egipatske piramide – prisutni su u svim spiskovima. Zevsova statua ili Artemidin hram retko su izostavljani. Da bi se došlo nadomak svetskih čuda, nije neophodno pretvoriti se u avanturiste što tragaju za Svetim gralom ili u savremenog Indijanu Džonsa.
Svi spomenici su razmešteni po obodu Mediteranskog bazena i brojne avionske linije vode do njih. Jedina praktična teškoća tiče se visećih vrtova u Vavilonu, zbog teške političke situacije u Iraku. Naime, današnjem Indijani Džonsu na raspolaganju je samo vazdušni prilaz preko Jordana i luke Aman, da bi zatim autobusom prevalio nesiguran put Aman-Bagdad dug, sve u svemu, 1.000 km! Ovim putem, sa neizvesnim polaskom i još neizvesnijim dolaskom, voze luksuzni autobusi u kojima putnike služe lanč-paketima i hladnim čajem. Stjuardi iz iračkih autobusa su ljubazni i gostoprimljivi te će vam rado ispuniti želju ako hoćete, na primer, da popijete hladan viski – obzirno, zbog drugih putnika, sipaće ga i poslužiti u praznoj limenci sprajta ili pepsija. Cena mu je oko dva dolara, a čaj je besplatan.
Ipak, još vam nećemo preporučiti da posetite Semiramidine vrtove. Poseta drugim čudima može se otpočeti iz turskog grada i popularnog letovališta Bodrum, u kome putnike čeka Mauzolej. Iz Bodruma, nekadašnjeg Halikarnasa, može se lokalnim avionima ili autobusima do Izmira, odakle se brzo stiže ili do grčkog ostrva Rodos ili do Artemidinog hrama blizu antičkog velegrada Efesa, danas u Turskoj. Iz Atine se bez problema stiže do Zevsove statue u Olimpiji ili svetionika na Farosu, Aleksandrija. Isti je slučaj i sa egipatskim piramidama čiji obilazak, u svom programu, ima svaka bolja turistička organizacija.
Reč istoričara
Herodot nam je prvi ostavio ispovest o uzbudljivom putovanju po faraonskim zemljama, posvećujući im čitavu knjigu u svojoj Istoriji. Tamo zapaženo mesto zauzima priča o Keopsovoj piramidi. Herodot se držao uzrečice, ko pita ne skita, te je neprekidno ispitivao ljude na koje je nailazio, ne bi li shvatio zemlju gde se obreo. Bez kritičnosti, on prenosi sve što je čuo, pa se ponekad čitalac zapita nisu li sveštenici i ondašnji pisci, njegovi savremenici, terali sprdnju s njim. Njegova pripovest o piramidama primer je mešavine fantastičnih tumačenja, zapažanja i maglovite tradicije. On pripisuje gradnju, najveće od tri piramide, kralju Keopsu, a njegovo iznenađenje, što se tiče dimenzija zdanja, ogleda se u opisima same gradnje. Otac istorije preteruje s vremenom trajanja radova. Trebalo bi, veli on, 30 godina da se izgradi sama piramida i prilazni putevi. Međutim, Keops je vladao 20 godina, a ne 50, kako naš istoričar tvrdi.
Herodot je opisao tešku bedu u koju je faraon bacio čitav narod radi izgradnje svoje grobnice. U stvari, za vreme kišne sezone, seljaci su ostajali bez posla na potopljenim njivama i, upravo tada su radili na kraljevim gradilištima, što im je omogućavalo dodatni izvor prihoda i – besplatno pivo. Diodor sa Sicilije inspiriše se Herodotom i, za razliku od njega, mnogo je posvećeniji piramidama, diveći se njihovom značaju i kvalitetu građevinskih radova. Diodor ukazuje da kameni blokovi nisu dizani već vučeni preko zemljanih rampi; iznenađuje što iza toga nije ostajao nikakav trag – kao da su bogovi postavili piramide na užareni pesak. Geograf Strabon poriče Diodorovu ideju kako je poslednja piramida izgrađena za Rodopsis, miljenicu faraona Mikerina.
