Tumačenje krvne slike i biohemije: Šta koji parametar znači?

pixabay.com

Značaj laboratorijskih analiza je zaista veliki. Međutim, za većinu ljudi su skraćenice koje vide kada dobiju rezultate potpuna nepoznanica. Koje je njihovo značenje i na koje se organe i sisteme organa one odnose?

Iako rezultate laboratorijskih analiza tumači doktor, mnogi bi želeli da znaju šta koja od analiza koje se rade predstavlja.

Kako navodi za portal N1 prim. dr sc. med. Slavica Cimbaljević, specijalista kliničke biohemije, laboratorijske analize imaju važnu ulogu kako u postupku postavljanja dijagnoze bolesti, tako i u toku lečenja pacijenata, odnosno pri praćenju toka bolesti i učinka terapije, pri doziranju lekova, pri određivanju težine oboljenja i prognozi bolesti.

Ona ističe da su posebno značajna laboratorijska skrining ispitivanja putem kojih se bolest otkriva u početnom stadijumu, kada se klinički znaci još nisu razvili, pa laboratorijska dijagnostika doprinosi pravovremenom započinjanju lečenja i povećava mogućnost izlečenja.

Smatara se, kaže dr Cimbaljević, da se oko 70 odsto svih medicinskih dijagnoza postavi na osnovu laboratorijskih nalaza. Laboratorija je posebno važna kod stanja sa nejasnim i nespecifičnim simptomima, kao na primer glavobolja, vrtoglavica, dispnea (osećaj nedostatka vazduha).

Analize koje se rade kada se proverava kompletna krvna slika

Kompletna krvna slika (KKS) je jedna od najčešće izvođenih laboratorijskih analiza, kaže doktorka.

Ona dodaje da je ova analiza veoma značajna jer se koristi pri proceni opšteg zdravstvenog stanja i pomaže u otkrivanju raznovrsnih oboljenja poput anemija, virusnih i bakterijskih infekcija, alergijskih stanja, malignih oboljenja, poremećaja koagulacije, izloženosti toksičnim materijama.

Doktorka objašnjava da se kompletna krvna slika određuje na savremenim hematološkim analizatorima pri čemu se dobijaju brojni parametri koje treba dobro poznavati i tumačiti na pravi način.

Skraćenice i njihovo značenje

Leukociti (WBC) – bela krvna zrnca koja imaju ulogu u odbrani organizma od spoljašnjih faktora, virusa i bakterija

Eritrociti (RBC) – crvena krvna zrnca, u njihovom sastavu je hemoglobin koji vezuje kiseonik i transportuje ga kroz organizam

Hemoglobin (HGB) – označava koncentraciju hemoglobina u krvi

Hematokrit (HCT) – izražava procenat krvi koji čine crvena krvna zrnca

MCV – predstavlja prosečnu zapreminu eritrocita

MCH – prosečna koncentracija hemoglobina u eritrocitu

MCHC – prosečna koncentracija hemoglobina na litar eritrocita

RDW – mera varijabilnosti veličine eritrocita

Trombociti (PLT) – učestvuju u koagulaciji krvi, stvaranju ugruška, zaustavljaju krvarenje

MPV – predstavlja prosečnu zapreminu trombocita

– U okviru analize KKS, osim određivanja ukupnog broja leukocita (bela krvna zrnca) važno je i praćenje promena broja podvrsta leukocita (neutrofili, limfociti, monociti, eozinofili, bazofili), odnosno leukocitarne formule – ističe dr Cimbaljević.

Neutrofili (Neu) – povećanje u ukupnom broju leukocita, ukazuje da se organizam “bori” sa bakterijama, odnosno da postoji bakterijska infekcija u organizmu.

Limfociti (Lym) – povećanje u ukupnom broju leukocita je pokazatelj virusne infekcije, odnosno ukazuje na “borbu” organizma sa virusima.

Monociti (Mono) – povećanje broja u ukupnom broju leukocita je takođe pokazatelj virusnih infekcija, i često prati povećanje limfocita, najćešće u pedijatriji.

Eozinofili (Eoz) – povećanje broja eozinofila u ukupnom broju leukocita, je pokazatelj neke alergijske reakcije u organizmu.

Bazofili (Bazo) – povećanje broja bazofila u ukupnom broju leukocita, ukazuje na prisustvo toksičnih materija u organizmu.

Biohemijska analiza krvi

Postoji veliki broj biohemijskih analiza, međutim pri započinjanju ispitivanja ili pri redovnom praćenju stanja organizma, kako kaže sagovornica portala N1, koriste se biohemijske analize koje ukazuju na osnovne metaboličke procese u organizmu, a rezultati tih analiza nam daju smernice za dalja eventualna specifična ispitivanja.

Najčešće su to sledeće analize:

Glikemija (Gly) – predstavlja nivo glukoze, odnosno šećera, u krvi. Koncentracija glukoze u krvi se održava u granicama normale delovanjem složenog hormonskog sistema.

Povećana vrednost zahteva da se izvrši dodatna analiza krvi da bi se utvrdilo da li se radi o dijabetesu ili o insulinskoj rezistenciji. Snižene vrednosti glikemije takođe imaju svoj značaj, jer ukazuju na stepen kontrole dijabetesa, kao i na postojanje nekih drugih stanja.

Lipidni status – označava nivo specificnih molekula masti zvanih lipidi u krvi, i obuhvata određivanje ukupnog holesterola, HDL-holesterol, LDL-holesterola i triglicerida.

Holesterol (Hol) – nephodan sastavni deo organizma, potreban je za normalno funkcionisanje svake ćelije, ulazi u sastav ćelijskih membrana, učestvuje u sintezi polnih hormona i transportu liposolubilnih vitamina (A, D, E i K). U krvi se transportuje tako što se veže za proteine gradeći lipoproteine različite gustine, te postoji više frakcija, od kojih su najznačajnije:

HDL (High Density Lipoprotein) – lipoproteini velike gustine, imaju protektivnu ulogu, tako da što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol „čisti“ krvne sudove.

LDL (Low Density Lipoprotein) – lipoproteini male gustine. LDL holesterol ili „loš holesterol“, pa je njegovo određivanje važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja, a posebno kod pacijenta kod kojih je dijagnostikovana ateroskleroza.

Trigliceridi (Trig) – su najčešća vrsta masti, odnosno lipida, u telu. U organizam se najvećim delom unose putem hrane, a u manjoj meri ih proizvodi sam organizam. Ako putem hrane unosimo više kalorija nego što sagorevamo, doći će do povećanja nivoa triglicerida, odnosno javiće se hipertrigliceridemija.

Urea – predstavlja krajnji produkt metabolizma belančevina, nastaje u procesu razgradnje proteina u jetri u ciklusu uree, a izlučuje se putem bubrega tj. mokraće. Iz tog razloga nivo uree u krvi ukazuje kako na funkciju bubrega tako i na funkciju jetre, a u određenim stanjima i na funkciju srca.

Kreatinin (Creat) – nastaje kao prouzvod razlaganja kreatina i fosfokreatina koji se gotovo isključivo nalaze u mišićima. Kao takav, on se neprestano stvara, cirkuliše u krvi i eliminiše iz organizma preko bubrega. Kada bubrezi funkcionišu normalno, nivo kreatinina u krvi je konstantan i zato je on veoma dobar pokazatelj rada bubrega.

Ukupan Bilirubin (T bili) – primarno nastaje razgradnjom eritrocita (crvenih krvnih zrnaca). U jetri se bilirubin konjuguje sa glukuronskom kiselinom, a konjugovane frakcije čine direktni (konjugovani) bilirubin, koji se ekskretuje putem žuči u digestivni trakt, gde se pod dejstvom bakterijske flore u crevima metaboliše. Bilirubin se skoro potpuno eliminiše iz organizma tako da je koncentracija u krvi normalno vrlo mala.

Aminotransferaze – Alanin aminotransferaza (ALT) i Aspartat aminotransferaza (AST) su enzimi zastupljeni u različitim tkivima (srcu, jetri, mišićima). ALT ima veću dijagnostičku osetljivost za hepatobilijarna oboljenja u odnosu na AST i smatra se indikatorom parenhimalnog jetrenog oboljenja, budući da je specifična aktivnost ALT u jetri deset puta viša od one u srcu i skeletnim mišićima.

Alkalna fosfataza (ALP) – sastoji se iz grupe tkivno specifičnih izoenzima, tako da se u krvi nalazi smeša enzima koji potiču iz kostiju, intestinalnog i hepatobilijarnog trakta.

Najčešći uzrok povišenja ALP su hepatobilijarna oboljenja u kojima čak i kod delimične opstrukcije hepatobilijarnog trakta dolazi do značajnog povišenja ALP, dok vrednosti bilirubina još uvek mogu biti u referentnom opsegu.

Gama-glutamiltransferaza (GGT) – enzim koji se nalazi u svim ćelijama organizma, osim u mišićima, a prisutan u krvi potiče primarno iz hepatobilijarnog trakta tako da je aktivnost GGT povećana u mnogim bolestima jetre.

Povećanje aktivnosti GGT je rani marker opstruktivne žutice. Određivanje aktivnosti GGT ima ulogu u detekciji alkoholizma, praćenju stepena oštećenja jetre alkoholom i sprovođenja alkoholne apstinencije.

U kojim situacijama se radi analiza krvi?

Doktorka kaže da je primena laboratorijskih nalaza mnogostruka i postoji više različitih situacija kada je neophodno uraditi osnovne laboratorijske analze.

– Ukoliko se radi o redovnim periodičnim pregledima, cilj je da se urade analize koje će obuhvatiti funkciju najvažnijih organa, što se postiže određivanjem već navedenih osnovnih biohemijskih analiza i kompletne krvne slike.

– Kada se pacijent javi kod ordinirajućeg lekara usled postojanja bilo kojih simptoma, statistika kaže da jedna trećina pacijenata biva upućena u laboratoriju. Tada se rade analize koje doktor proceni da je potrebno uraditi, i obično se takođe polazi od osnovnih analiza.

– Treća situacija je periodično praćenje analiza za koje je već utvrđeno da su van opsega referentnih vrednosti, kao što je povećana glikemija, povećan holesterol, i tada je cilj praćenje efekta terapije koju pacijent uzima.

– Određivanje analiza usled potrebe za operativnim lečenjem, znači u svrhu procene stanja organizma.

– Laboratorijska procena je potrebna i pri izdavanju lekarskih uverenja u svrhu zapošljavanja ili procene spobnosti za odeđeno radno mesto.

– Iz nabrojanog se vidi koliko je široka primena i osnovnih laboratorijskih analiza, a kada postoji potreba specifičnijeg ispitivanja danas su na raspolaganju više hiljada raznih laboratorijskih testova u savremeno opremljenim laboratorijama sa potrebnim stručnim kadrom – dodaje doktorka.

Ona kaže de se mogu čuti mišljenja da se pacijenti suviše često upućuju na laboratorijska ispitivanja, međutim neke velike meta-studije su pokazale da je stopa propuštenih, neophodnih laboratorijskih analiza dvostruko veća od broja zahteva datih sa preteranom učestalošću.

– Naravno da je važno izabrati prave laboratorijske analize koje su u datoj situaciji neophodne da se urade, kao i primeniti odgovarajuću dinamiku isptivanja, pa će neka analiza i češće da se prati, kao na primer glikemija koja je podložnija promeni, dok holesterol s obzirom na njegov metabolizam i sintezu nema potrebe raditi u periodima kraćim od šest meseci – navodi dr Cimbaljević.

Koliko često bi analizu krvi trebalo da rade odrasli, a koliko često deca?

Prema rečima dr Cimbaljević, redovne kontrole treba vršiti i kada se osećamo dobro, i preporuka je da se rade najmanje jednom godišnje, kada se uradi KKS i osnovna biohemija. Ukoliko iz bilo kog razloga izostane redovna godišnja kontrola sve odrasle osobe treba obavezno da urade te analize bar jednom u pet godina.

– Kod dece je dinamika ispitivanja definisana redovnim sistematskim pregledima koje zakazuju pedijatri, a koji uključuju i potrebne laboratorijske analize, pri čemu je to najčešće KKS. Naravno lična i porodična anamneza kao i klinička slika mogu ukazati i na potrebu češćih kontrola što će proceniti pedijatar – smatra doktorka.

Doktorka je naglasila da se pregledom krvne slike i osnovnih biohemijskih analiza može saznati postoji li u vašem organizmu neko oboljenje koje treba lečiti ili stanje koje zahteva preventivne mere da se oboljenje ne bi razvilo.

– Pri tumačenju rezultata treba imati na umu i faktore koji mogu uticati na rezultate, kao što su nivo fizičke aktivnosti, ishrana, lekovi, stres, pušenje, menstrualni ciklus, nedovoljan unos vode i druge faktore – ističe dr Cimbaljević.

Ona dodaje da je zbog svega navedenog važno u laboratoriju doći pravilno pripremljen, po preporukama koje je dala laboratorija, a laboratorijske rezultate, bez obzira što na izveštaju postoje navedene referentne vrednosti, treba odneti ordinirajućem lekaru koji će ih tumačiti zajedno sa kliničkim nalazom i rezultatima ostalih dijagnostičkih procedura.