U životu braće Ivana (35) i Rajka Vasilijevića (39) koji kao podstanari žive u Arilju, malo je šta bilo lepog. Zapravo, osim što su živi, ne mogu da se sete nijednog lepog trenuka. Sve drugo što pamte su muka, bolest, nemaština i težak nadničarski rad.
Braća Rajko i Ivan boluju od retke bolesti, od Alpotrovog sindroma, podmukle bolesti bubrega koja je, a to su i sami doživeli u svojoj porodici, smrtonosna.
– Mi smo iz sela Dobrača, ali smo morali da napustimo rodnu kuću i da iznajmimo stan u Arilju, koji plaćamo 100 evra mesečno kako bismo bili bliže lekarima i boljim uslovima za dijalizu. Do sada smo preko glave preturili mnoge žalosti u porodici. Prvo nam je 2011. godine prilikom prevrtanja traktora nastradao otac Milan, potom smo sahranili dva brata – Zorana i Jerka, koji su bolovali od iste bolesti od koje mi bolujemo, a njima je bilo tek 16 godina. Nesreća koju smo jedva preživeli. Malo potom, 2015. godine, zbog tuge za sinovima preminula nam je i majka Mirjana i od tada smo sami pod kapom nebeskom – objašnjava Ivan dok čeka da brat Rajko završi sa dijalizom, pa da i on bude priključen na aparat za prečišćavanje krvi.
Živeti se mora
Koliko je tuge, bolesti i žalosti u životu braće Vasilijević teško je rečima dočarati, ali oni sve ono što im je život pripremio i odredio podnose neverovatnom željom za životom jer, kažu, živeti se mora i do onog dana koji je nebo odredilo.
– Dan nam započinje tako što se jedan od nas dvojice priključi na aparat za dijalizu, a drugi čeka svoj red i vodi računa da se bratu ne dogodi nešto neplanirano. Potom, to bude posle četiri-pet sati ležanja, priključim se ja i u tome nam prođe ceo dan, koji iskoristimo za razgovor o svemu i svačemu, o našoj sudbini i o planu gde ćemo sutra u nadnicu. Kad svane sledeći dan, ako je u toku sezona branja malina, onda smo u nadnici kod nekog malinara, a kada prođe sezona, onda smo u planini gde za nadnicu obaramo i izvlačimo drva iz šume. Kako je u planini i kakav je rad sa motornom testerom, to je već posebna priča koja je utoliko teža ako se zna sa kojom i kakvom se bolešću borimo – nastavlja ispovest Rajko, tamo gde je Ivan započeo.
Dug za struju, noćna mora
Braća Vasilijević imaju određenu pomoć od države. Od zdravstva su dobili kućni aparat za dijalizu, ali kada plate stan, lekove koje moraju da kupuju i pored dijalize i druge troškove, za život im, kažu, ne ostaje gotovo ništa. Stoga, uprkos teškoj bolesti, moraju u nadnicu gde obavljaju najteže poljoprivredne i šumske poslove. Uz to, nagomilavaju se i troškovi za struju i oni su im kao vodenični točak oko vrata.
Najlepši trenuci za Rajka i Ivana su, ali to samo ponekad, kada leže u krevet koji bratski dele, kao i nadničarske poslove, i kada zamišljaju da je sve drugačje – da su zdravi, da nikada više ne vide aparat za dijalizu, da im kuća ne miriše na lekove, da mogu da rade i zarade… Isto tako, da su im braća, majka i otac živi i da žive kao sav normalni svet. Ali taj bratski san kratko traje, jer sledi naredni dan kada su na dijalizi, pa nadnica i tako teku Ivanovi i Rajkovi dani zemaljski.
Kontakt za pomoć
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji žele da pomognu braći Vasilijević sela Dobrača, kraj Arilja, mogu stupiti u kontakt sa njima putem telefona na broj Ivana Vasilijevića: +381 65 660 12 20 i dogovoriti se oko načina slanja i dostave pomoći. Naravno, na usluzi je kao i uvek, Redakcija “Vesti”.
Život gorak kao pelen
– Vratili bismo se u rodno selo, ali u kući je već odavno isključena struja zbog duga koji je narastao na preko 200.000 dinara, a nema ni vode. U iznajmljenom stanu, takođe, dug za struju je preko 70.000, što je za nas suma o kojoj možemo samo da maštamo. Imamo obećanje od opštine da će nam pomoći, ali kad sve saberemo i oduzmemo život koji živimo nam je gorak kao pelin – kažu braća Ivan i Rajko.
