Na stolu, kod Arafata, haos. Razbacani papiri, ima ih i po podu. Na naslonu stolice visi kalašnjikov. Na kraju pisaćeg stola – šahovska garnitura. Poklon, kaže, iz Rusije. Mogli bismo da odigramo jednu dok ne utihne grmljavina – "pretim" mu da u šahu imam titulu prvokategornika.
– A ja imam kalašnjikov!
– Vi to onako, demokratski – šalim se.
– Prvo kalašnjikov, pa demokratija – odgovara mrtav ozbiljan.
Mnogo godina pre te noći u Bejrutu, baasisti su u Bagdadu oborili režim Abdel Karima Kasema. Operativac puča bio je mladi Sadam Husein. Dan posle puča ulazim u njegov kabinet. Kao i kasnije, kod Arafata, sve je u haosu. Na stolu čekić kojim je sam zakucavao svoju sliku na zidu umesto slike Kasema koga su njegovi pučisti sinoć pokosili dok je sedeo za ovim stolom. Na stolici, baš kao i kod Arafata – kalašnjikov.
– U jednoj ruci držim kalašnjikov, u drugoj maramicu da brišem suze – objašnjava mi kako će mašinkom i maramicom da izgradi "istinsku demokratiju" u Iraku. Ali, kaže, nije bilo niti će biti uspostavljanja demokratije demokratskim sredstvima; demokratija mora najpre da "okrvavi gaće". Tako je govorio.
Izašao sam zdvojan. Šta jedan mladi pučista uopšte zna o demokratiji; da li je ikada čitao Platona, Prvi amandman američkog Ustava? Da li je čuo za "Magna kartu", Voltera, Mahatmu Gandija?… I sve to proterivalo me imbecilnom upornošću sve dok na Tigris nije 2003. godine stigla "demokatija" Prvog amandmana i "Magna karte". I dok mu, usred njegovog Bagdada, nije, pred TV kamerama, namakla omču na vrat, posle ekspresnog "suđenja", prečicom i na "prekom sudu".
A posrećilo mi se – apropo – u profesionalnom životu da u ljutoj Sahari, u oazi Kufra, na hiljadu kilometara daleko od svake "civilizacije", sedim sa Moamerom Gadafijem. Priča kako će u njegovoj džamahiriji ("država masa") da uvede istinsku "demokratiju masa" u kojoj će i beduin iz ove oaze da ima glas u državnim poslovima.
– Emane, pukovniče – kažem mu. Emane na arapskom znači traženje oprosta za ono što će da bude izgovoreno.
– Emane – odobrava.
– A kako ćete da gradite demokratiju sa onim mrtvim islamistima što ste ih povešali u Bengaziju? I oni su bili vaša deca, vaši građani, učesnici u demokratiji džamahirije?
– To nisu ni moja deca, niti naši građani, to su zalutali psi. Nema nigde na svetu "pseće demokratije", niti demokratija dolazi sama po sebi, u zlatnim kočijama. Ispred demokratije uvek idu bazuke i tenkovi…
Tako su mi govorili, Arafat, Sadam, Gadafi… I sve sam ovo ispisao i rehabilitovao u sećanju čitajući najnoviji izveštaj američkog Senata – 525 stranica skraćene verzije jedne istrage od 6.000(!) stranica. U tom rezimeu se neljudska tortura američkih i britanskih špijunskih službi nad islamistima (posle 9. septembra 2011), u Gvantanamu i drugde po specijalnim, ilegalnim i nelegalnim zatvorima širom sveta, prostački relativizira, pere i opravdava jer su, sugeriše nam izveštaj, "ljudska prava" i "vladavina zakona" lovili po svetu te islamiste u ime "višeg cilja", a torture nad ljudima bile su samo delo nekoliko "trulih jabuka", a ne sistema "demokratije", "ljudskih prava" i "vladavine zakona" u najboljem maniru imperijalnog shvatanja humanih vrednosti. Pa otuda i pitanje za kviz: Koliko bi Arafata, Sadama, Gadafija, Kosova, Iraka, Avganistana, Gvantanama, Hirošima i tako dalje, stalo u samo u jednu Nobelovu nagradu za mir Baraka Obame?
