"Tragedija se dogodila prekjuče, nešto posle podneva. Krenuo sam u šetnju i shvatio da preda mnom leži neka žena, nisam je odmah prepoznao. Tek kada sam pomerio šal sa lica, prepoznao sam Mariju ", u neverici priča Ivan P., komšija i prijatelj.
Nikoličevo je juče bilo zavijeno u crno. Oko kuće preminule trudnice odzvanjali su jauci. Okupilo se selo, rodbina i prijatelji da je isprate na večni počinak.
Stojeći po strani, valjda da ne smeta ožalošćenoj skupini, komšija Ivica nastavlja tragičnu priču.
"Klekao sam kraj Marije, opipao joj puls, pokušao veštačko disanje. I ništa. Otrčao sam do njenog supruga Slađana, pozvao ga, nesrećnik je dotrčao i uneli smo Mariju u kuću", gotovo kroz šapat priča Ivan.
Pozvali su Hitnu pomoć i sve vreme bili sa lekarima na telefonskoj vezi. Dobijali su uputstva kako da reanimiraju trudnicu, okrenuli su je na bok, pokušali da je povrate.
Tada nisu znali da je njoj prilikom pada slomljen vratni pršljen i da joj nije bilo spasa.
"Onda su nam lekari preko telefona kazali da su uspeli da stignu do sela, ali da zbog velikog snega ne mogu da se probiju do nas. S mukom smo je nekako dovezli do uzvišenja gde su čekala kola Hitne pomoći", kaže Ivan.
Njegovu priču prekidaju jauci ožalošćenih ljudi. Rođaci i komšije pričaju da je Marija bila lepa, u srećnom braku. Da je sudbonosno "da“ izgovorila pre godinu i po dana. Da im je ovo nerođeno dete bilo prvenac. Da je pred njom bio život…
