– Uporedo sa albumom počinjemo da radimo i muziku za jedan bugarski film u kome glume njihovi najeminentniji glumci. Avgust je rezervisan za najveće evropske festivale da bismo u septembru krenuli na severno-američkoj turneji, uključujući Meksiko i Kanadu – kaže Boban Marković.
Prvi put posle 32 godine niste nastupili na Saboru trubača u Guči. Šta je ovo takmičenje izgubilo, a šta dobilo u poređenju sa proteklim decenijama.
– O Guči uvek govorim sa mnogo strasti i emocija. Prosto to je tako kada više od tri decenije živite za taj događaj, učestvujete, pobeđujete i najlepše trenutke u karijeri doživite upravo tamo. Guča kao i drugi festivali imala je svoje oscilacije i bilo je potrebno vremena da sazri i bude jedan od najvažnijih događaja ne samo u Srbiji, već i celom svetu. Guča je tokom godina izgubila pomalo na tradiciji i negde usput pomalo i na samoj ideji!
Kako je to objašnjavate?
– Mnogo je razloga za to. Danas, pored trubača u Guči možete da vidite i izvođače nekih drugih muzičkih žanrova. Nemam ništa protiv njih naravno, ali kada je Guča u pitanju, reč je o saboru koji nosi duh srpske tradicije koja mora da se održava još dugo!Sa druge strane, mnogo je Guča dobila u smislu smene generacije trubača i publike. Posebno je fascinantno i to što svake godine dolazi sve veći broj mladih ljudi iz zemlje i inostranstva. Siguran sam da će Guča živeti svoju priču dugo, nadam se biti bolja i uvek će mi biti najdraže mesto koje ću posećivati kao izvođač ili kao neko ko će se družiti sa prijateljima saborašima.
Strastveni pecaroš– Imam veoma malo slobodnog vremena, koje uvek provodim u krugu porodice. Kada nađem malo više vremena, volim da odem na pecanje jer sam strastveni pecaroš – otkriva Boban. |
U izboru američkog sajta Worldmusiccentral.org, vaš album "Gipsy Manifesto" proglašen je za najbolji u 2013. godini.
– Ponosan sam na ovo priznanje, posebno zbog toga što je album godine birala publika glasanjem. Na ovom izdanju se vidi da smo uneli mnoge novine, nove instrumente, drugačiji ritam i senzibilitet. Drago mi je što su slušaoci to prepoznali.
Vaše pesme se emituju i na Bi-Bi-Si radiju, šta je to u zvuku trube što privlači
strance da zavole ovu muziku?
– Zvuk trube je magičan i on sam po sebi proizvodi jako veliku energiju koju prenosi na slušaoca, naravno pozitivnu od koje noge ne ostaju mirne, naročito kod stranaca.
Gde god da nastupate, publika pada u trans. Šta ćete zauvek pamtiti sa tih koncerata?
– Ne mogu tačno da se setim imena festivala ali znam da je to bilo u Danskoj. Atmosfera je bila čarobna. U jednom trenutku sam zatvorio oči i pao na kolena, a kada sam otvorio oči imao sam šta da vidim! Sva publika je klečala na kolena isto ko i ja i pevala zajedno sa mnom!
Susret sa PeleomUpoznali ste mnogo svetskih zvezda, ispričajte nešto o tim susretima i ko je od njih ostavio najjači utisak? |
Predali ste orkestar sinu Marku, kakav je kao šef?
– Marko je za svoj 18. rođendan, kao što sam i obećao, dobio orkestar jer on to stvarno zaslužuje. Marko je stvorio muzički pravac koji slede svi trubački orkestri u Srbiji i u okruženju, a to dokazuju njegovi uspesi i saradnja sa mnogim inostranim umetnicima. A kao šef je dobar, mada uvek može bolje.
Objasnite magiju trube, šta za vas predstavlja ovaj instrument?
– Zahvaljujući trubi prošao sam i dobro i loše, obišao ceo svet, dobio mnoga priznanja. Neka od njih su meni jako draga kao to što sam, na primer, proglašen majstorom trube, počasnim građaninom Guče, ambasadorom Guče u svetu, članom Akademije scensko-muzičke umetnosti u Beogradu, a proglašen sam najboljim trubačem sveta po izboru engleskog lista "Songlajns". Truba je jednostavno moj život, moje srce i bez nje ne bih mogao da živim.
