Prošlo je pet godina od kako su mu saborci i čitaoci “Vesti” sagradili skromnu kuću u rodnim Trošticama podno Golije, a Miloš Jovanović, bolesni ratnik sa Košara i dalje živi izuzetno teško i svakodnevno strahuje hoće li ostati bez svetla, lekova i namirnica i da li će i ove zime moći da prehrani teško bolesnu majku Rosu i sestru Marinu.
Kao devetnaestogogodišnjak i aktivni vojnik, Miloš se hrabro borio na Kosovu i Metohiji i do kraja ostao u paklu Košara, ni pedalj ne uzmičući pred nadmoćnijim neprijateljem, a kada se, sav u ranama i opekotinama, vratio u svoje rodno selo i svoju sirotinju, iz koje je krenuo da brani otadžbinu, teško se razboleo. Stizale su ga redom: metaboličke, hormonalne, psihičke i druge bolesti, iako je i bukvalno gladovao, brzo se sa 70 kilograma ugojio na 160 kilograma, pa je jedno vreme bio i nepokretan.
Više od svih rana bolelo me je to što mi je država okrenula leđa i što 17 godina nisam imao ni zdravstveno osiguranje, pa sam teško bolestan morao da nadničim i platom svaki pregled i svaki lek. Kad više nisam mogao da izdržim, prestao sam da se lečim, a bolesti su napredovale – priča Miloš i ističe da su mu “Vesti” i humanitarac Hido Muratović prvi pritekli u pomoć.
– Da nije bilo mojih saboraca i pomoći dobrih ljudi iz celog sveta, ko zna da li bih još bio u životu, pomogli su mi da u mom zabitom selu sagradim skromnu kuću od 50 kvadrata, da dobijem zdravstveno osiguranje i konačno, nakon 17 godina povlačenja po raznim privatnim ordinacijama, odem na VMA gde sam dobio nešto od lekova i otpusnu listu u kojoj jasno piše da sam teški invalid i nesposoban za svaki teži rad – naglašava Miloš.
On se nadao boljem životu, u kome će biti bolje zbrinut.
– Nadao sam se da ću brzo dobiti bar invalidsku penziju, ali sam se grdno prevario, svi moji zahtevi su odbijeni, od moje države, za koju sam bio spreman i život da položim, dobio sam samo socijalnu pomoć manju od 100 evra, to je jedini prihod od koga živimo ja, majka Rosa, obolela od karcinoma, i sestra Marina, koja takođe ima zdravstvenih problema, ne znam šta nas čeka ove zime, sigurno ništa dobro, sve je toliko poskupelo da se jedva prehranjujemo – kaže Miloš.
Ovaj skromni mladić sa Golije dugo nije dobio nikakvu donaciju, ni iz Srbije, ni iz dijaspore, ne može da plati struju, pa sada strahuje da, baš kad zahladni, ne ostane u mraku. Ne može ni da kupi neke od lekove koji se ne dobijaju na recept, nema ni za namirnice.
Iako ne bi smeo ništa da radi, da bi preživeo, Miloš je često prinuđen da za skromnu dnevnicu od 20 do 30 evra kopa grobove preminulima u njegovom i susednim podgolijskim selima ili radi druge najteže poslove čime dodatno ugrožava svoje zdravlje. Dešava se da tako teško zarađeni dinar kasnije mora dobro da odboluje.
Bez dinara u kući
– Kad god smo poslednjih godina bili u nevolji pojavljivali bi se dobri ljudi koji bi nam pomogli da bar izmirimo dug za svetlo i kupimo najneophodnije lekove, sada smo dugo bez dinara u kući i trošimo poslednji džak brašna, ponovo se nadamo da će se pojaviti neki Milošev saborac ili neki drugi dobrotvor iz belog sveta koji će nam priteći u pomoć – priča Miloševa majka Rosa.
Noćima ne spava
Miloš je psihički potpuno pao, često sanja svoje poginule drugove i teške bitke u kojima je učestvovao, više u snu, traži pomoć i budi se mokar u znoju, nekad samo plače, a nekad je vrlo agresivan, pa svi u kući moraju da ga smiruju. Sve je to posledica strahota koje je gledao i koje je preživeo na Košarama.
