Za svega 34 sata i 55 minuta, srpski tim je istrčao trku dugu 500 kilometara kroz najsuroviju pustinju na svetu, Atakama, čak dva sata brže od zvaničnog rekorda i odneo pobedu u jednom od najzahtevnijih izazova na svetu.
Naši trkači su uspeli da postave novi rekord, savladaju 500 kilometara nepoznatog terena, izdrže sve prepreke, prođu visinske razlike od nula do čak 3.500m nadmorske visine i iza sebe ostave 15 ekipa iz čitavog sveta.
U samom finišu, srpski tim od 14 članova je ruku pod ruku došao do cilja, simbolizujući da je pobeda rezultat udruženih napora i timskog rada trkača i supporta.
– Zadovoljni smo i srećni, iako smo delom i dalje u neverici šta se desilo i šta smo uradili. Vrlo smo ponosni na uspeh našeg tima. Uvek volim da napomenem koliko je bitno zajedništvo i tim. Bez tima i podrške, ovo ne bi uspelo. Možda nismo ultrabrzi kao neki od takmičara ovde, ali se ističemo po izuzetnom timskom duhu i pojedincima koji su spremni da reše sve izazove koji se pojave – ističe nakon pobede Aleksa Jovanović, kapiten adidas Runners Belgrade trkačkog kluba.
U trci od Ikikea do San Pedra, jedino pravilo je da trkači moraju da stignu od starta do cilja trčeći u najkraćem mogućem vremenu, a pronalaženje prečica koje skraćuju put i štede vreme je dozvoljeno, omogućavajući takmičarima da ostvare prednost.
– Ekipa MAFFS iz Čilea, koja je zauzela drugo mesto, bila je upoznata sa rutom i koristila je pet ili šest prečica koje je imala na raspolaganju. Prema pravilima, korišćenje prečica omogućavalo je timu da stekne prednost u odnosu na ostale ekipe. I mi smo iskoristili neke od prečica koje smo pronašli tokom istraživanja rute nekoliko dana ranije, a jednu smo čak otkrili tokom same trke. Ovo nam je u nekim trenucima pružilo značajnu prednost u odnosu na druge timove – objašnjava Jovanović.
Naši sportisti su se suočili i sa mnogim izazovima, od tehničkih problema sa vozilom do nemogućnosti dela tima da učestvuje, pa čak i ekstremnih temperatura. Ove neočekivane situacije su dovele do odluke nekih timova da odustanu. Ipak, snaga zajedništva i timskog duha prevladala je sve prepreke, vodeći naš tim do apsolutne pobede i obaranja rekorda u vremenu potrebnom za završetak trke.
– U jednom trenutku je pukla guma na vozilu koje je prevozilo trkače, pa je došlo drugo vozilo, a deo ekipe je morao da se isključi kako bi otišli da zamene gumu. Ta zamena je trajala tri, četiri sata. Neke ekipe su upravo zbog ovog problema odustale, ali mi smo istrajali do kraja. Svi smo se toliko dali ovoj trci, do granice iscrpljenosti, da se nama četvoro ljudi razbolelo, a jedan od njih je bio naš najjači trkač, Marko Vozab. Na kraju se i Markova zamena razbolela svega 12 sati pred trku. To nas je dovelo do toga da uključimo našeg fizioterapeuta, Nemanju Maksića, koji je bivši trkač, kao zamenu. Tako smo izgubili mogućnost za oporavak koji smo planirali da imamo tokom pauza, uz masaže i istezanje – ističe Aleksa i dodaje da im je zapravo najveći protivnik bila pustinja i ekstremni uslovi.
Od ekstremnih vrućina od 44 stepena Celzijusa i nemilosrdnog sunca na visokim nadmorskim visinama, hladnih noći sa temperaturom od samo pet stepeni Celzijusa, pa do jakog i snažnog vetra, uslovi su bili izuzetno zahtevni. U jednom trenutku naši trkači su bili na visini od 3.400 metara, te su često gubili dah.
Pre nego što su se upustili u izazov u Čileu, naš tim je već dva puta istrčao stazu od Los Anđelesa do Las Vegasa, kroz nemilosrdnu Mohave pustinju u okviru The Speed Project. Zahvaljujući ne samo fizičkoj spremnosti, već i pažljivo osmišljenim strategijama koje su pripremali mesecima unazad, Biljana Cvijanović, Stefana Cerovina, Aleksa Jovanović, Milko Babić, Nemanja Maksić i Marko Tomić su ne samo osvojili pobedu i oborili rekord, već su i sa ponosom predstavili sebe i svoju zemlju. Njihovo iskustvo je pokazalo da podrška tima i zajednice igra ključnu ulogu u trijumfu u ekstremnim trkama.
