Ne kažu bez razloga u našem narodu “u sto sela, stotinu običaja”. Međutim, pošto srpsko selo polako izumire, sa njima nestaju i ti stari i izuzetno dragoceni običaji. Srpska slava je jedan od retkih običaja koji se još odupire nestajanju, jer je ipak pitanje identiteta svake srpske porodice.
Tako Srbi i danas slave slavu bez obzira na to gde se nalazili, kako u otadžbini, tako i u dijaspori. Ipak, mora se priznati da je taj običaj sve više standarizovan i manje-više svodi se na lomljenje slavskog kolača kao glavnog dela ceremonije. Jedna od retkih familija u Melburnu koja je uspela da sačuva izvorni stari običaj jeste familija Benđo, koja slavi Roždestvo Presvete Bogorodice, u narodu poznato i kao – Mala Gospojina.
Vaš dopisnik je imao priliku da bude gost kod Benđa i da prisustvuje tom slavskom ritualu.
Najpre, svi učesnici tog rituala moraju da budu pravoslavni Srbi. Ono što prvo upada u oči jeste da na stolu, ispod ikona, gore tri sveće i da su pripremljena tri slavska kolača.
– Kod nas je kompletan slavski obred podređen Svetom Trojstvu, pa zbog toga i imamo tri sveće i tri slavska kolača. Hleb ili slavski kolač lomi kum preko glave, što ima posebnu simboliku jer je glava najuzvišeniji deo ljudskog tela. Glava je oltar sa koga se prinosi žrtva Bogu. Kum tri puta okreće hleb u smeru u kome se seje žito. I dok okreće slavski kolač kum nabraja: “Koliko na ovom hlebu šara, toliko u našeg brata domaćina bilo ovaca gara. Kolika ga gonila rijeka, toliko u našeg brata domaćina bilo mlijeka. Koliki ga gonio mlinac, toliki bio sirac”, kaže naš domaćin Slobodan Benđo.
‘
Zatim se čita “slava”, koja je u stvari istorija srpskog naroda u stihovima. Na kraju svake strofe prisutni izgovaraju “Vajslava” i “Čast”. Takođe, u toku molitve domaćin se tri puta poklanja svećama i celiva zemlju.
– Običaj potiče iz sela Bjelovčina, koje se nalazi na uzvišenju na desnoj obali Neretve, otprilike oko pet-šest kilometara kad se krene niz Neretvu, od Konjica prema Mostaru – pojašnjava nam Slobodan Benđo.
Upravo zbog tih retkih običaja mnogo ljudi je tražilo da bude prisutno na slavi, tako da su jedne godine domaćini u gostima imali i ambasadorku Srbije, gospođu Nedu Maletić, koja je izrazila želju da vidi kako Srbi na Petom kontinentu slave slavu.
– Ambasadorka je konstatovala da tako arhaičan običaj teško da se i u otadžbini može pronaći. Ove godine smo u gostima imali i barda srpske epske poezije, gospodina Đorđiju Koprivicu – kaže Slobodan Benđo.
Posle obreda i zdravica, ovaj mrki guslar se dohvatio gusala, odjeknule su tanke strune, a onda su se ređale pesme, jedna za drugom, o Milošu i Lazaru. Čuvena hercegovačka ganga je nekako čudno odzvanjala u melburnskoj urbanoj sredini i delovalo je kao da se inati i sa vremenom i prostorom, ili kako reče naš domaćin: “Pa, mi smo se i rađali i umirali iz inata, jer drugi smisao u životu nismo ni imali. Otuda smo uvek prkosili vremenu i prostoru u kome smo bitisali.”
Sve dajem, običaje ne dam
Kroz istoriju, na području Hercegovine je Srpska pravoslavna crkva često bila proganjana i opstajao je veoma mali broj pravoslavnih vernika koji su bili prinuđeni da sami obavljaju verske obrede.
– Iako je bilo teško, ipak smo kroz vekove progona sačuvali svoju posebnost i izvornost. Sećam se, moj pokojni deda Jovo je govorio: “Sve dam, ali običaje ne dam!” – ponosno kaže sagovornik “Vesti”.
