Mnogo žitelja Golije zvalo je poslednjih meseci “Vesti” sa predlogom i molbom da, u nadi da će im dobri ljudi iz naše dijspore pomoći, “napišemo nešto” o bolesnom i siromašnom Milovanu Petronijeviću (62) iz zabitog sela Joše, koji sa sinom Nikolom (14) jedva preživljava u planinskom bespuću.
Prilika nam se pružila tek ovih dana, dva-tri meseca pred zimu, koju će bez pomoći dobrih ljudi Milovan srčani bolesnik i Nikola teško preživeti.
– Pre šest meseci ostao sam bez supruge Gordane, u bedi i sirotinji nije mogla da se leči, pa nas je prerano napustila, a neposredno pre toga i bez majke i brata koji su sa nama živeli. Ostali smo samo ja i Nikola da se borimo sa bolešću, nemaštinom, neizvesnošću i surovom golijskom zimom. Sve što imamo je ova oronula brvnara stara više od stotinu godina, krava koja nas hrani i nekoliko kokošaka – priča Milovan.
Ističe da ovih dana on i njegov sin svakodnevno po okolnim šumama tragaju za pečurkama, ne bi li obezbedili najpotrebnije namirnice i Nikoli pred početak školske godine kupili odeću, obuću, knjige i školski pribor.
– Žao mi je Nikole, još je dete, a već je napaćena duša. Kad je meni loše on muze kravu, mesi hleb i sprema ručak. Dok je na raspustu sve je mnogo lakše, a kad krene u školu do sela Šaronje u jednom pravcu pešači sedam i po kilometara. Dakle, dnevno po 15 kilometara. Pođe ujutru, vrati se noću. Samo on zna kako mu je, oskudno odevenom. Pešačiti po kiši, vejavici i planinskim mrazevima, a uprkos svemu dobar je đak – dodaje Milovan.
Težak je život na planini i u selu u kome više nema dece.
– Nemam nijednog druga, nemam sa kim loptu da šutnem, pas mi je najbolji prijatelj. Pomažem ocu da se izborimo sa sirotinjom i preživimo u ovim teškim vremenima, trudim se i da ne zapostavim knjigu. Sada krećem u osmi razred, čeka me teško pešačenje do škole “Sveti Sava” u Šaronjama, a voleo bih da nastavim školovanje u Novom Pazaru – priča Nikola.
Naglašava da mašta o toploj sobi sa kupatilom i novom šporetu “smederevcu”, koji neće dimiti i u kome će lakše moći da peče hleb i kuva mleko.
– Nismo se do sada nikome obraćali za pomoć. Ne bi ni ovom prilikom, da to nisu učinile naše komšije. Ali, kad već “idemo u novine” želeo bih da pozovem sve dobre ljude koji pročitaju tekst o nama, da nam pomognu da bar malo promenimo život. Frižider bi nam mnogo značio, pogotovu u ovim letnjim danima kada nam se od vrućine često kvari mleko. Mogli bismo i da napravimo manje zaliha namirnica, a voleli bismo da imamo i neki bolji ležaj, da uvedemo vodu u kuću (kakva god da je), da se više ne kupam u metalnom koritu – iskreno će Nikola.
Sam veći deo puta do škole
Deo puta Šaronje – Odvraćenica na vrhu Golije, (Joše je na polovini), Nikola prelazi sa đacima iz drugih golijskih sela, što mu delimično olakšava pešačenje, a potom najveću deonicu prevaljuje sam. Autobusa nema…
– Sad sam osmak, porastao sam i ojačao. Mnogo teže je bilo dok sam bio u petom i šestom razredu. Nadam se da ću izdržati i ovu zimu i da ću biti dobar đak, a kasnije, videćemo – ističe ovaj siromašni mališan sa Golije.
Hido ide u posetu
Kada smo poznatom humanitarcu Hidu Muratoviću ispričali “priču” o teškom životu Milovana i Nikole, bez razmišljanja je odlučio da ih odmah poseti i ponese im “prvu pomoć” u odeći i namirnicama. O tome i o eventualno nekoj drugoj pomoći pisaćemo u nekom od narednih izdanja “Vesti”.
Da utople brvnaru
– Zime su na Goliji duge i hladne, mnogo bi nam značilo i kada bismo utoplili našu brvnaru, kad bismo je obložili stiroporom i promenili vrata i prozore… To su sada samo naše želje, videćemo da li će nam se bar neka ispuniti – kaže Nikola.
Kontakt
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji žele da pomognu Milovanu Petronijeviću i njegovom sinu Nikoli, da im makar malo ulepšaju život i omoguće da zimu lakše preguraju, mogu da stupe u kontakt sa njima putem telefona na broj: +381 65 450 00 87 i +381 65 659 53 52.
Na usluzi je, kao i uvek, Redakcija “Vesti”.
