Svi smo bili šokirani, zgađeni, ogorčeni, ma raspamećeni od gneva kada je velika Barselona, taj simbol sporta od Aljaske do Afrike, rešio da se sa malim Partizanom obračuna za zelenim stolom.
Kad već nije mogao na, kako bi se to metaforički reklo u ratobornim sportskim krugovima, bojnom polju.
Lopta je nad obručom voljom sloumoušn tehnike i prkoseći zakonima fizike lebdela na TV ekranima dok je napeti narod pokušavao da dokuči šta to sudiji želi da dokaže trener Barselone Paskval. Uhvatio se za tu jednu Roberstovu "bananu" ko mlada za onu stvar, pa ne pušta!
U četvrtak uveče mu u "Pioniru" to nije prošlo, ali meč nije završen, žalba je odapeta. Sad – šta nam bog da i komisija Fibe u kojoj, da se ne lažemo, sede lobisti kao i u svakoj ozbiljnoj svetskoj organizaciji.
Zbog čega se uopšte ljutimo na Paskvala i moćnu katalonsku mašineriju koja stoji iza njega? Oni se, jednostavno, do granice bezobrazluka bore za svaku pobedu, za svaku loptu, za jedan poen ili, kao što se nekad govorilo – za pola koša. Jer, velike su pare u pitanju, a i ugled košarkaškog velikana.
Mogli bi i naši državnici (čuj, državnici…) da se ugledaju na kočopernog kikireza sa vruće klupe Barselone i njegovu šarenu ekipu. Da grizu za svaki poen, da kombinuju zonu i presing, da poturaju glavu tamo gde neko drugi ne bi ni nogu, da i oni ponekad oslušnu taj huk iz naroda koji zna da ponese, ali i da uništi.
Ako im je daleko Katalonija, eto im pred nosom primer iz Humske, eto im Duška Vujoševića, živog dokaza da se pošten i krvav rad uvek isplati. I da se na veliku scenu ne ulazi kroz mišju rupu.
Zato je sudija Lamonika, uprkos pritisku crnpurastog Paskvala, morao da ostane pošten do kraja. Ne samo zbog gnevnih lica Duška i njegovih već i zbog 9.000 ljudi na tribinama, naoštrenih da iz hale ne puste nikog dok ne čuju i zvanično: Partizan – Barselona 67:66.
U međuvremenu, srpski političari i ostali "uglednici" s ovih prostora hitaju kod Obame na doručak. Znate li da je pozvan i Skender Hiseni, pitaju novinari. Pa šta, nećemo jesti iz istog tanjira, lakonski odgovaraju pregladneli gosti.
A, lopta šeta po obruču, na tankoj ivici između pobede i poraza, vreme ističe dok naša ekipa spokojno gricka hamburgere i pomfrit usred Vašingtona.
Nema Paskvala da pritisne sudije, nema Vujoševića da stegne odbranu do ivice faula. Kilavi Radovani i nejaki Uroši željno iščekuju poslednji zvuk sirene da bi mogli da kažu: Dali smo sve od sebe, ali – objektivno su jači.
Nema, nažalost, ni Saleta Đorđevića da drsko pretrči ceo teren i u stilu Miloša Obilića zada završni, pobedonosni udarac.
Naše vođe stoje u reketu i čekaju da im sviraju tri sekunde.
Traže bezbolan način da izgubimo i Kosovo i sve ostalo.
Kad začuju gnevni huk sa tribina, biće kasno. Za njih, ali i za nas.
