Sve do 1991. godine, dok se nije teško razboleo od tuberkuloze, danas šezdesetogodišnji Vučeta Raičević iz zabitog seoceta Jezero, u mesnoj zajednici Bare na Pešteru, bio je mladić za primer: radan, vredan, pošten, perspektivan. Nije birao poslove, radio je naporno i nadničio kad treba. Jedno vreme radio je i u Beogradu, solidno je zarađivao i planirao je da se oženi i formira svoju porodicu. A onda je sve krenulo po zlu.
– Jedva sam se izvukao. Nakon dve godine borbe za život, potpuno oronulog zdravlja i bez dinara u džepu, vratio sam se na Pešter, u rodno selo Jezero, na granici Srbije i Crne Gore, bogu iza leđa. Mislio sam, oporaviću se, opet ću u svet, zaradiću. Nažalost, brzo sam ostao bez roditelja, a i zdravlje je dodatno počelo da popušta. Jedno vreme preživljavao sam od nadničenja, a kad više nisam mogao da podignem krampu i lopatu, za mene su došli crni dani – priča danas usamljeni Vučeta i ističe da je još u životu samo zahvaljujući pomoći komšija iz susednih sela, jer iz njegovog Jezera, gde su ostala još samo dva staračka domaćinstva, više nema ko da mu pomogne.
– Nemam vodu, nemam struju, nemam nikakva primanja. Kad imam brašna sam mesim hleb i pečem ga u šporetu starom četiri decenije. Obradujem se kada mi komšije donesu mleka i sira, presrećan sam kada dobijem kafu ili sok. Spavam na starom drvenom krevetu, a zimi muku mučim kako da se ugrejem, jer su mrazevi i snegovi na ovom delu Peštera kao u Sibiru – žali se Vučeta.
U trenutku kada smo napuštali ubogi dom ovog bolesnog samotnjaka, u posetu mu je došao Srbo Raičević iz sela Blato koji ga često posećuje i pomaže mu da preživi.
– Svuda okolo je bespuće, ne može se kolima, teško je i pešice. Došao sam na konju Vučeti i doneo mu baterije za baterijsku lampu koja mu je jedino svetlo, malo hleba, brašna i drugih namirnica. Svi smo oskudni, svi teško živimo, ali ne možemo da dozvolimo da nam Vučeta, koji zbog bolesti ništa ne može da radi, umre od gladi. Bila bi to sramota za sve nas koji smo još ostali u Barama i okolini – priča Srbo Raičević.
Vučeta se nadao dugo da će Centar za socijalni rad ili neka druga institucija doći da mu pomognu.
– Nadao sam se da će me bar jednom posetiti, da im bar ispričam moju muku i da vide svu moju tugu. Mislio sam sažaliće se i pomoći će mi. Nažalost, prođoše godine, a mojih spasilaca nema. Sada mi jedina nada ostaju dobri ljudi. Ne treba mi mnogo: da se obujem, obučem i utoplim, da uvek imam brašna i hleba, da se obezbedim lekovima, da pre zime spremim ogrev, da promenim trule crepove na kući, kako mi ne bi prokišnjavala i da bar dobavim jedan dobar kauč ili neki drugi ležaj, da makar u poznim godinama legnem kao čovek – poručuje Vučeta.
Bez knjižice
Poput drugih siromašnih staraca sa Peštera, Golije i Rogozne, ni Vučeta nema zdravstvenu knjižicu. Nije, kaže, platio porez na kuću i nešto okućnice. U Sjenici nije bio godinama, pa više i ne zna na šta sve ima pravo.
– Kako da odem kad sam ovako jadan i bolestan. Prvo bih morao pešice do Bara, a onda, pošto autobusa nema, da me neko kolima prebaci do 40 kilometara udaljene Sjenice. Leti je to nekako i izvodljivo, zimi nema šanse. Sedim pored šporeta i bogu se molim da živ dočekam proleće. Tako dvadeset godina – naglašava Vučeta.