Tri decenije od Titove smrti

Među jugonostalgičarima i poštovaocima Titovog "lika i dela" koji su danas posetili njegov grob na Dedinju nije bila Titova udovica, Jovanka Broz, koja je poslala venac sa porukom "Voljenom Titu – Jovanka", što čini već petu godinu zaredom.

Venac na grob svoga dede položio je Josip-Joška Broz, inače lider Komunističke partije Srbije.

On je ocenio da je trenutni loš život i sećanje na bežbrizne dane uticalo da veliki broj ljudi danas dođe u Kuću cveća.

"Daj bože da opet dođe neki tiranin i apsolutista, kao što su pričali da je Tito bio, samo da narodu bude bolje, ali to je teško očekivati, jedino ako mi ne preuzmemo vlast.

Komunistička partija Srbije učestvovaće na predstojećim izborima, a prioritet će nam biti onih 60 odsto birača koji ne glasaju", rekao je Joška Broz i naglasio da samo njegova stranka može narodu vratiti dostojanstvo.

Cveće su do podneva položile brojne delegacije: predstavnici vojske, ambasadori Gane i Kuvajta, predstavnici Socijalističke partije Srbije, Invalidi rada iz Stare Pazove, Savez antifašista iz Hrvatske, penzionisani gardisti koji su bili Titovo obezbeđenje, društvo "Josip Broz Tito" iz Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine, predstavnici SUBNOR-a.

U ime Socijalističke partije Srbije, počast Titu su odali Žarko Obradović i Aleksandar Antić.

Zamenik predsednika SPS-a i ministar prosvete Žarko Obradović je rekao da socijalisti pamte Josipa Broza kao državnika, koji je ime Jugoslavije učunio poznatim i koja danas predstavlja sinonim za državu koja je bila poštovana širom sveta.

Predsednik Skupštine grada Beograda Aleksanadar Antić smatra da je Tito bio jedan od političara koji je ostavio značajan doprinos u novijoj političkoj istoriji sveta, čovek koji je menjao svet oko sebe i koji zaslužuje svo naše poštovanje.

Posetioci iz Makedonije, Hrvatske, Slovenije i BiH došli su do Kuće cveća autobusima, a neki od njih nosili su majice sa Titovim likom, natpisima SFRJ i zastavama bivše države.

Među brojnim posetiocima Muzeja ima onih koji svake godine na današnji dan posećuju grob Josipa Broza Tita i na taj način odaju počasti doživotnom predsedniku SFRJ.

U raznim dokumentima pominju se različiti datumi njegovog rođenja, ali je 25. maj – datum iz vremena kada je Tito služio austrijsku vojsku – slavljen kao njegov rođendan, pa je i Hitler na taj dan 1944. naredio njegovo hvatanje u čuvenoj operaciji "Desant na Drvar".

Posle rata, u skladu s "kultom ličnosti" koji je izgradio, njegov rođendan je slavljen kao "Dan mladosti", kada je organizovana štafeta mladosti koja je iz ruke u ruku nošena kroz celu zemlju da bi mu bila uručena na završnom sletu u Beogradu.

Broz je završio bravarski zanat u Sisku, a 1910. se zaposlio kao metalski radnik u Zagrebu, gde je postao član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije.

Vojni rok služio je u Beču i Zagrebu, gde je 1914. završio podoficirsku školu sa činom vodnika. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata uhapšen je zbog antiratne propagande i zatvoren u Petrovaradinsku tvrđavu, ali je ubro pušten i poslat na srpski front.

Učestvovao je u borbama protiv Srba na Drini, Gučevu, Mačkovom kamenu, a zatim i u bitkama na Ceru i Kolubari, a 1915. godine je poslat na ruski front, pa je na Karpatima ranjen i zarobljen.

Posle 13 meseci lečenja, upućen je na prinudni rad na Uralu, odakle je pobegeo, pridružio se Internacionalnoj crvenoj gardi i u julu 1917. učestvovao u boljševičkim demonstracijama.

Tada je prihvatio lenjinizam kao političku orjentaciju, a 1920. postaje i član Jugoslovenske sekcije Ruske KP (boljševika).

U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vratio se 1923. i počeo da se bavi revolucionarnim radom, da bi 1927. postao organizacioni sekretar Gradskog komiteta KPJ u Zagrebu.

Krajem juna 1928. vodi antirežimske demonstracije zbog ubistva vođa Hrvatske seljačke stranke u parlamentu, a 4. avgusta je uhapšen ispred stana u kome je pronađeno nekoliko bombi.

U takozvanom "bombaškom procesu", na kome je izjavio da "priznaje samo sud vlastite partije", osuđen je kao terorista na pet godina robije koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru.

Po izlasku iz zatvora je interniran u Kumrovec u kućni pritvor, ali ubrzo odlazi u Beč i od tada živi s lažnim dokumentima kao "profesionalni revolucionar".

Broz je februara 1935. otišao u Moskvu, u Kominterni je radio pod imenom Fridrih Valter i postao član njenog balkanskog sekretarijata u vreme kada je likvidiran znatan broj jugoslovenskih komunističkih prvaka.

Po povratku u Kraljevinu Jugoslaviju, a voljom Staljina, nakon smenjivanja i likvidacije Milana Gorkića, preuzeo je i njeno rukovođenje.

Tito je oktobra 1940. sastavio novo rukovodstvo KPJ i izložio strategiju komunističkog delovanja koja se temeljila na oružanom ustanku protiv okupatora, uz istovremeno osvajanje vlasti i promenu kapitalističkog društvenog sistema.

Posle napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, Tito dolazi u Beograd i krajem juna 1941. pokreće oružani ustanak i revoluciju.

Na slobodnu partizansku teritoriju otišao je 16. septembra iste godine i komandovao najvećim gerilskim pokretom u porobljenoj Evropi.

Posedovao je nesumnjiv vojnički talenat, a o tome svedoči činjenica da je razradio koncepciju stvaranja partizanskih odreda i Pokreta narodnog oslobođenja iz kojeg je 26. novembra 1942. nastala Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ).

Tito je iz rata izašao sa činom maršala, kao legendarni vođa anitfašističkog pokreta. Bio je jedini vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je ranjen u borbama na Sutjesci.

Posle rata, u skladu s revolucionarnim idejama, ukinuo monarhiju i višeestranački sistem i odmah 1945. izabran za predsednika vlade i ministra odbrane, da bi predsednik države postao 1953.

Na najvišu funkciju je biran sedam puta, s tim što je doživotni predsednik države i partije postao maja 1974., a bio je ujedno i vrhovni komandant oružanih snaga i Saveta nacionalne odbrane.

U zanosu revolucionarne "pravde" odmah posle rata, pod maskom "borbe protiv saradnika okupatora", komunisti pod Titovim vođstvom surovo su se obračunali sa ideološkim i političkim protivnicima, čime je nepovratno uništen čitav građanski sloj.

Kada je juna 1948. godine došlo do sukoba sa KP Sovjetskog saveza, Tito i rukovodstvo odbacili su Rezoluciju Informbiroa, kojom su proglašeni za "bandu zaverenika, špijuna i ideoloških jeretika", uz objašnjenje da Staljin nije želeo nezavisan pokret u Jugoslaviji.

Nastao je obračun sa stvarnim i "imaginarnim" pristalicama Informbiroa od kojih su neki preko noći likvidirani, a desetine hiljada zatočene na "Golom otoku".

Broj žrtava u posleratnom obračunu sa kolaboracionistima, komunističkom teroru i čistkama nije tačno utvrđen, a prema najnovijim istraživanjima stradalo je oko 50.000 ljudi.

Posle obračuna sa Staljinom, u vreme hladnog rata, Tito je na međunarodnoj sceni pozicionirao zemlju između Istoka i Zapada, zbog čega je od polovine pedesetih godina 20. veka, Jugoslavija decenijama dobijala značajnu finansijsku i vojnu pomoć SAD.

Kao izuzetno vešt državnik i ideolog, Tito je u vreme liberalizacije pod vladavinom Hruščova, ubrzo normalizovao odnose sa SSSR-om.

Tito je bio strateg celokupne spoljne politike u NOB, a posle pobede i obnove zemlje, od 1956. okreće se prevashodno spoljnoj politici i jačanju položaja zemlje na međunarodnoj sceni.

Sa liderima Indije i Egipta Nehruom i Naserom inicirao je osnivanje Pokreta nesvrstanih zemalja 1961. godine u Beogradu. Pokret je imao veliki značaj u blokovski podeljenom svetu i uspeo vrlo brzo da okupi veliki broj država Azije, Afrike i Južne Amerike.

Okosnica ove politike bila je nezavisnosti i suverenitet, pravo na samoopredeljenje, ravnopravnost malih i velikih zemalja i aktivna miroljubiva koegzistencija.

Profesor na katedri za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu Ljubomir Dimić izjavio je da je Josip Broz Tito sredinom šezdesetih vrlo lucidno primetio da Jugoslavija može da se raspadne na tri načina.

Tito je inicirao i sa najbližim saradnicima osmislio sistem samoupravljanja i društvenog upravljanja, ali uprkos proklamovanom "bratstvu i jedinstvu" nije uspeo da obuzda nacionalizam i seperatizam.

Rukovodstvo sa Titom na čelu obračunava se 1971. godine sa masovnim pokretom hrvatskih nacionalista i šovinista, ali i podržava konzervativne snage u obračunu sa srpskim liberalima 1972.

Posle ovih unutrašnjih potresa, Tito inicira reformu federacije i novi Ustav 1974. i tako otvara put razbijanju države i potpunom nestanku vlastitog nasleđa samo deceniju posle smrti.

Tito je bio počasni član svih akademija u bivšoj Jugoslaviji, doktor vojnih nauka i počasni doktor Univerziteta u Rangunu, Bandungu i Adis Abebi i većine domaćih univerziteta. Tri puta je odlikovan Ordenom narodnog heroja, dobitnik je Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena Lenjina i mnogih drugih domaćih i stranih odlikovanja, a 1973. je dobio Nehruovu nagradu za razumevanje.