Premda je suviše lako tvrditi da se stvar možda mogla završiti drugačije da je neko drugi sedeo u Kremlju umesto Mihaila Gorbačova, stvari ipak ne stoje tako i sovjetski lider je zapravo ispravno postupio kada je odlučio da – ne učini ništa. To nije prepreka nekima da za takav rasplet, kao i potonji slom SSSR okrive upravo Gorbačova.
– Mnogi ljudi u Rusiji govore da sam prepustio teritorije pod kontrolom tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Međutim, čega sam se ja odrekao i šta sam dao? Poljsku, Poljacima, Čehoslovačku – Česima i Slovacima. To je istovremeno olakšalo i život našoj zemlji. Zamislite da je skoro pola miliona elitnih i dobro naoružanih sovjetskih vojnika, koji su tada bili razmešteni u Istočnoj Evropi, intervenisalo i sprečilo tamošnje narode da slobodno biraju. To bi bez sumnje izazvalo Treći svetski rat – konstatovao je Mihail Gorbačov.
Sovjeti su u tri navrata već bili u situaciji da silom drže u ljubavi svoje satelite na istoku Evrope. Prvo se 1948. dogodila kriza zbog Rezolucije Informbiroa i sukoba jugoslovenskog komunističkog vođstva sa Moskvom. Ali, u sklopu podele karata u svetu tada, Sovjeti nisu intervenisali iako su nagomilali vojsku na jugoslovenskim istočnim granicama.
Ipak, 1956. su Mađari poželeli “komunizam sa ljudskim likom” po uzoru na Jugoslaviju, ali je vlada Imrea Nađa imala lošu računicu. Tadašnji sovjetski lider Nikita Hruščov je tenkovima ugušio Mađarsku revoluciju. Ista stvar se dogodila 1968. godine u Čehoslovačkoj kada je imitiranje Jugoslavije koštalo vlasti čehoslovačkog lidera Aleksandra Dubčeka, čije su Praško proleće sovjetski tenkovi ugušili, ovoga puta u režiji Leonida Brežnjeva iz Moskve. Četvrti put već Sovjeti nisu imali snage da reše pobunu u Poljskoj. Kako bi ih sprečio da vojno intervenišu general Vojčeh Jaruzelski je 1980. izveo poljske tenkove na ulice Varšave i zaveo vojnu vlast. Moskva se umirila verujući da je stvar pod kontrolom, ali je Jaruzelski zapravo samo napravio manevar da zauzda Sovjete, a istovremeno otvori prostor za dolazak demokratije u tu zemlju.
Zlatno doba
U bivšim komunističkim zemljama pokrenute su 1990. reforme koje su omogućile njihovu demokratizaciju. Iako se ova društva i danas suočavaju sa mnogim izazovima, pre svega korupcijom, produbljivanjem nejednakosti, pa su mnogi građani nezadovoljni, oni su u daleko boljoj poziciji nego pod sovjetskom šapom. Bogatiji su, razvijeniji u svakom smislu, iako se Čehoslovačka razbila na Češku i Slovačku, to se desilo mirno, uz šampanjac sa obe strane. Te dve zemlje su danas, uz Poljsku, Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku, kao i tri bivše sovjetske republike Letoniju, Litvaniju i Estoniju, članice NATO i Evropske unije.
