Danas nije malo onih koji se sa nostalgijom sećaju tih vremena nadanja, s obzirom na današnju krizu i izneverene demokratske ideale, strahujući od novih “berlinskih zidova” koje podižu autoritarne politike i to u ime demokratije, piše “Slobodna Evropa”.
Podsetimo se, desetine hiljada građana istočnog Berlina krenulo je tog 9. novembra 1989. ka graničnim prelazima na Zidu, dok je policija bila zatečena. Pojedini oficiri su odlučili da otvore vrata i omoguće prolaz.
Građani su uzvikivali: “Dole Štazi! Želimo da prođemo!”
I građani kod Brandenburške kapije, sa zapadne strane su se oglasili:
“Otvorite kapiju! Otvorite kapiju! Otvorite kapiju!”
Nakon pada Zida, koji su građani rušili pijucima i ostalim oruđima koja su im bila pri ruci, usledilo je slavlje, a građani zapadnog Berlina dočekivali su svoje sunarodnike iz istočnog dela grada kolačima i pićem. Godinu kasnije, 3. oktobra 1990, Nemačka će opet biti jedna zemlja. Tadašnje komunističko rukovodstvo Istočne Nemačke bilo je zatečeno.
– Danas smo doneli novu odluku da svaki građanin Istočne Nemačke može slobodno da putuje preko granice. Čini mi sa da ta odluka stupa odmah na snagu – rekao je Ginter Švabovski, portparol Politbiroa Komunističke partije u obraćanju javnosti.
Javnosti se obratio i poslednji predsednik Istočne Nemačke, Egon Krenc, koji je 18. oktobra 1989. zamenio Erika Honekera, nakon njegove ostavke.
– Ministar državne bezbednosti Erih Majlke me je pozvao i obavestio da se mnogo ljudi kreće prema granici. Moram sada da donesem tešku odluku. Ili dozvolimo da događaji idu svojim tokom ili da mobilišimo oružane snage kako bismo zaštitili granice. Druga opcija bi bila skopčana sa rizikom od oružanog sukoba. U ovom trenutku, čak i jedna kap prolivene krvi bila bi katastrofa za Nemačku – poručio je tada Krenc.
Iako su se promene nazirale, Berlinski zid je izgledao, kako ističe Timoti Garton Eš, kao Alpi. I bivši vodeći češki disident, a potom predsednik, Vaclav Havel istakao je svojevremeno da se promene nisu mogle tačno predvideti.
– Bilo je jasno da će se pre ili kasnije pokrenuti grudva koja će prerasti u lavinu. Međutim, niko nije znao kada će se to desiti. Nismo bili proroci. Ali je bilo očito da ti dani dolaze – pojasnio je Havel.
Nije pad Berlinskog zida bio nepredvidiv zemljotres, ali niko nije imao pojma kada će tačno pasti i kako. Čitav niz događaja je ukazivao na to, ali je suština da je Sovjetski Savez bio ekonomski i politički izmoren i više nije mogao da drži takozvani istočni lager uz sebe. Brojne pukotine su dovele do sloma čitavog Varšavskog ugovora, konačno i do raspada samog Sovjetskog Saveza. Sjedinjene Države su pobedile u Hladnom ratu koji je trajao 44 godine.
Smrt od 1.000 rezova
Sovjetska invazija na Avganistan 1979. godine, pa pobuna radnika u brodogradilištu u Gdanjsku, godinu kasnije, sa Lehom Valensom na čelu, potom se SSSR izmoren povlači iz rata u Avganistanu koji je duboko nagrizao autoritet komunističkih vlasti, niz događaja je bacio komunističkog diva na kolena u nečemu što Kinezi tradicionalno opisuju kao “smrt od 1.000 rezova” umesto jednog snažnog uboda. Usledile su plišane revolucije 1989. u Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a onda i krvava revolucija u Rumuniji. Prosto, stvar se nije više dala kontrolisati, a ni Sovjeti nisu hteli da intervenišu. Berlinski zid je zapravo bio samo poslednja domina koja je pala u Hladom ratu, premda je SSSR izdržao još dve godine pre nego se i sam raspao.
