Legendarna 63. padobranska brigada Vojske Srbije najveći deo rata 1999. godine provela je na samoj srpsko-albanskoj granici, u vrletima Juničkih planina. Njihova jedinica je među poslednjima dobila naređenje da se povuče posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma 9. juna u Kumanovu.
“Naša komanda je odlučila da se podelimo u dve grupe i da u dva dana izađemo sa Kosova. Pozvan sam u komandu jer sam puteve na Kosovu dobro poznavao. ”
Polazak za Niš
– Moco, ideš sa prvom grupom. Natovari pokvarenu nivu na jedan kamion i budi na čelu kolone, odmah iza malog auta u kome je poručnik, glavnokomandujući kolone. Ne očekuje se nikakav napad na vas, ali nije isključeno da do toga može da dođe. Ne upuštajte se u borbu sem ako nemate drugog izlaza. Naređenje je da se ne puca bez obzira na provokacije usput. Priština je već puna Šiptara. Zapamti, ne ulaziti u borbu ni po koju cenu. Ni sa Šiptarima, a pogotovu ne sa stranim trupama ako ih sretnete negde.
Klimnuo sam glavom pokazujući da sam razumeo sve i otišao da spremam sa ljudima opremu i vozila koja će krenuti za Niš. Da, rekao sam da sam razumeo, ali u stvari tek sada nisam ništa shvatao. Kako da ne pucam ako pucaju na mene, kako da ne pucam ako vidim NATO ili tamo nekog koji je došao s oružjem na moju, srpsku zemlju?! Ma šta je bre sve ovo, komešalo se padobrancima kroz glavu. Koji je ovo cirkus, zaboga?! Znali smo da sve to nije došlo iz naše komande, nikada to naši oficiri ne bi nama rekli a da nisu morali.
Dobili su naređenje da bude tako i to odozgo iz generalštaba, od salonskih i nalickanih generala. “Tako znači”, komentarisali smo, “predajemo im Kosovo.” Nismo bili baš potpuno sigurni u to, ali tako je izgledalo. Odlazili smo povijenog repa s naređenjem da ne smemo nikome ništa. Pa možda su nas i zbog toga ostavili zadnje jer su znali da padobranci neće nikada ništa uraditi bez komande i naređenja. Ako je rečeno da se ne puca, oni će to poštovati iako se slažu s tim. Naređenje je naređenje i tačka, drugačije ne može dok se ne naredi.”
Kolona kamiona krenula je kroz Kosovo ka njihovoj bazi u Nišu. Momčilo Minić opisuje i taj poslednji deo hrabre epopeje srpskih specijalaca.
Pogrdne reči Šiptara
“Kolona kamiona na čelu s malim džipom polako se zaputila ka Nišu. Sve cirade s kamiona su skinute. Oružje je bilo spremno s metkom u cevi. Zolje i bombe na dohvatu ruke. Padobranci su ipak bili oprezni i spremni da se upuste opet u borbu ako bude trebalo, iako imaju striktna naređenja. Svesni da su već sami na Kosovu sigurno neće dozvoliti da svi izgube glave. Neće se vratiti nijedan ako treba, ali se nikada neće predati.
Približavali smo se Prištini i na putu su se već videle manje grupe Šiptara kako se okupljaju. Vojska je otišla i oni su polako počeli da se pojavljuju. Približavali su se gradu. Napeto je. Okupljene grupe nam upućuju pogrdne reči, psuju srpsku majku i prete rukama. Ipak, padobranci ostaju mirni i ne reaguju. Mali džip je već na raskrsnici gde se skreće levo ka Vranjevcu i dalje uzbrdo ka Podujevu i Nišu, učinilo mi se da je zastao. Odmah sam iza njega sa kamionom. Šta bi, zašto staje?
– Naselje Vranjevac je bilo puno Šiptara, i na ulici i na trotoarima, borbenih vozila. Preko radio-veze sam vikao: “Napred, napred kroz gužvu!” Prištinu sam poznavao i znao sam da ako odemo desno ne možemo da se vratimo na put za Niš. Međutim, poručnik je nastavio levo pravim putem, direktno u masu ljudi. ‘Gas, gas!’, vikao sam preko stanice. Džip ulazi u masu koja ga opkoljuje, ali se, ipak, kreće dalje ne zaustavljajući se. Dodajem gas prilazeći mu potpuno blizu, ne dozvoljavajući da masa uđe između vozila i tako nas odseče jedne od drugih. Cev puške mi je naslonjena na prozor, levom rukom vozim, a desna mi je s kažiprstom na obaraču. Doduše, ne primećujem da Šiptari imaju oružje, ali svestan sam činjenice da neko može lako da opali iz pištolja. Nisam siguran šta bi se desilo ako bi pogodili nekog od padobranaca. Svima sam rekao da ne reaguju, ali verovatno bi nastao pakao.”
Susret sa Gurkama
Povlačeći se s Kosova, padobranci su u koloni prolazili kroz Prištinu. Tamo se susreću sa kolegama iz “Gurki”. Reč je o jednoj od najpoznatijih specijalnih jedinicama na svetu.
“Prolazim pored stranog borbenog oklopnog vozila. Vidim vojnik na vrhu s teškim mitraljezom, cev okrenuta prema meni i mom kamionu. Primećujem englesku zastavu, znam da su to Gurke, njihove specijalne jedinice. Već sam potpuno izjednačen s oklopnim vozilom, sreće mi se pogled s tim engleskim vojnikom. Čini mi se da u njegovim očima vidim nešto. Ne liči mi na strah, više mi deluje kao paničan pogled.
Vojnik je verovatno svestan trenutka i činjenice da je samo jedan metak dovoljan, sa bilo koje strane, pa da nastane potpuno ludilo i pucnjava na sve strane, koju on verovatno ne bi preživeo. Ne znam zašto, ne znam šta me je nateralo, ali sam desnom rukom pustio pušku i šaku podigao u visinu glave. Postavio sam ruku u znak vojničkog pozdrava i sa dva prsta dodirujući svoju crvenu beretku pogledao vojnika pravo u oči. Nisam ni primetio da sam potpuno usporio. Gurka je dobro video moj gest, odjednom je spustio cev mitraljeza i otpozdravio mi istim gestom.”
“Nismo izgubili bitku, rat jesmo”
Momčilo Minić, ratni veteran legendarne 63. specijalne brigade, opisao je deo iz slavne, ratne prošlosti ove jedinice. Ističe da je to učinio prevashodno u slavu i sećanje na sve poginule saborce, ali i sve kosovske junake koji su časno i pošteno branili otadžbinu.
“Slava im i neka su im putevi večni obasjani nebeskim plavetnilom i posuti cvećem. Neka im ptice najlepšu pesmu pevaju, pesmu o herojstvu, časti i drugarstvu, jer su oni ti za kojima suza u oku presahnuti neće.
Sećanje na poginule drugove neće izbledeti, dokle god je padobrana i padobranaca legendarne 63. padobranske brigade.
U znak sećanja na poginule drugove, drugove koji invalidi ostadoše, na patnje, muke i boli ranjenih, na sve teškoće koje preživesmo mi koji imasmo sreće da nepovređeni ostanemo. Da se iza nas pokolenja prisete svojih očeva, dedova i pradedova, vojske koja bitke izgubila nije, ali rat, ipak, jeste. Da ne izbledi sećanje na junake s Košara, Juničke planine i celoga Kosova, da vreme zaborava ne prekrije humke, da časni i pošteni vojnici ne ostanu samo krvavo slovo na požutelom i izbledelom papiru.”
