Hrabri specijalci iz 63. padobranske brigade uspeli su da osvoje jednu od ključnih tačaka odbrane karaule Košare – Raša Košares i držali su je pod svojom kontrolom sve do kraja rata, odnosno potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Borbe su te 1999. trajale gotovo dva meseca, jer je neprijatelj svakodnevno napadao. Protiv hrabrih pripadnika Vojske Srbije nije bilo samo 5.000 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, već i strani plaćenici, delovi regularnih oružanih snaga Albanije, ali i najmoćnija vojna alijansa na svetu – NATO. Vazdušna podrška kopnenoj ofanzivi je bila danonoćna i jeziva.
Činilo se sve da Albanci povrate ključnu tačku odbrane srpsko-albanske granice. Bila je to borba Davida i Golijata u kojoj su srpski specijalci pokazali zbog čega su jedna od najcenjenijih jedinica na svetu. O tome svedoči i autentično kazivanje jednog od tih boraca, Momčila Minića pretvoreno u roman “63. Trenutak večnosti”.
Prst na obaraču
“Od našeg povratka u bazu, definitivno, nema ništa. Od spavanja i jela smo se već odvikli. Jedna konzerva dnevno i to je to. Šuma nam postaje drugi dom, dom koji je non-stop zasipan minibacačkim granatama, kuršumima i snajperima. Šiptarima konstantno stižu sveže i odmorne snage iz pravca Albanije. Čujemo brujanje motora kamiona koji ih dovoze. Naučili smo da neposredno posle toga dolazi do žestokog napada. Zaspu nas iz svog naoružanja, jurnu kao blesavi, ali mi se ne pomeramo, ne odstupamo ni za metar pa makar svi izginuli. Zaustavimo ih dobro koordiniranom paljbom i preciznim gađanjem. Te borbe ne traju dugo, dvadeset minuta do pola sata najviše. Za to vreme ispucamo brdo municije. Nemamo problem sa municijom, jer smo dosta zarobili, a i doturaju nam kad treba. Sve u svemu, nemamo mira, stalno smo na oprezu i sa prstom na obaraču. Noć kad padne, ponadamo se da će biti mirnije ali i tada nam ne daju mira. Stalno nas gađaju minobacačima. Malo, malo pa poneka granata padne. Jedna je pala pored samog zaklona, na samo možda metar od nas. Eksplozija me podiže sa zemlje, uši zaglušiše. Geleri preleteše preko nas i, srećom, niko ne bi povređen. Čini mi se da bi mi nekako lakše bilo da poginem ako treba u borbi no da me ubiju na spavanju kao budalu. Ali ja nisam mogao da biram, Šiptari to nisu dozvoljavali. Izgleda da su pokušavali da nas izmore. I delimično su uspevali u tome, bilo je pitanje samo ko će više izdržati.”
Čekajući jutro
Padobranci su držali ključne tačke prilaza karauli Košare, duboko u Juničkim planinama prkoseći i brojnijem neprijatelju i surovom prirodnom okruženju u kome su se borbe vodile na strmim liticama, navodi Minić.
“Moj drugar Žika bio je sa još osmoricom ljudi dosta levo od mene. Imali su zadatak da kontrolišu put koji je vodio od karaule Košare prema Raša Košaresu i da nama obezbeđuju bok. Smestili su se na desetak metara od puta na strmoj steni. Nisu imali neke posebne zaklone sem stabala drveta. Na puškama su imali zakačene noževe, jer su očekivali blisku borbu. Zadatak im je bio da ne dozvole da nam se privuku iza leđa, ako to uopšte reše da pokušaju. Njih osmorica je bilo spremno da se uhvati ukoštac sa daleko brojnijim neprijateljem. Danima tu na strmoj strani planine, na goloj zemlji bez dobrih zaklona, zasipani bombama i granatama. U rovu smo nas trojica padobranaca.
Mrak je pokrio planinu i sve se utišalo. Postaje mi sve nekako monotono, kao da se završio neki dnevni film i sad moramo čekati jutro da nastavimo. Osećam otupelost, postao sam ravnodušan prema svemu. Čula su mi uvek na oprezu. Ja sa drugarima ovde, Šiptari tu preko puta. Oni hoće napred, mi ne damo i to je to. Počinjem da se pitam kako im već nije jasno da pored nas ne mogu proći. Ne verujem, da su im komandiri smeli reći, ako su i oni uopšte to znali, da su se nameračili na padobrance. Ne osećam se baš dobro, nije kao i obično, ali ne pridajem tome preveliki značaj. Glava mi je još na ramenima cela i to je za sada bilo dovoljno. Komandir sam odeljenja i osećam odgovornost za ljude koji su u mom odeljenju. Do sada mi niko nije nastradao, ali nikada se ne zna. Upozoravam ih da se paze i čuvaju. Verovatno sam im dosadan, jer i sami to sve znaju i bez mene, svaki padobranac zna šta i kako treba da radi”.
Kad će da se završi rat?
– Momci, ko će prvi da ostane budan noćas?
– Moco, dokle će sve ovo da traje? – upita me kolega.
– Dok se ne završi rat – pokušah da se našalim.
– Možda se rat i završio, a mi ne znamo – nadoveza se drugi kolega na šalu.
– Moguće, moguće… U ovim jebenim šumama ionako nemamo pojma šta se dešava.
– Hoće li nas neko da smeni ovde nekada? – upita me jedan od momaka ozbiljno.
Znao sam, piše Minić, da su pojedine grupe zamenjivane, stalno sam i ja očekivao da nas smene, ali to nikako da se desi. Odlazili su neki na dan nazad i ponovo se vraćali, ali mi nikako. Od prvog dana smo tu u šumi, na hladnoj zemlji, izloženi vetru, hladnoći i svakodnevnim borbama.
– Ne znam, valjda će nas menjati kad i sve – rekoh polako i oprezno. Ajde da odmaramo. Sutra je pred nama novi dan.
– Šta vredi da odmaramo kad nas svaku noć bude granate.
– Ajde, ajde na spavanje. Ja ću prvi da stražarim – rekoh i zavukoh se dublje u vreću, da mi bude udobnije.
Albanci sve ostavili
“Opet je hladno, ali se nekako podnosi, naviklo se valjda. Pokušavam da izbrojim koliko smo već dana ovde. Nešto mi se računica muti po glavi. Treći, četvrti ili peti dan… Ne, treća noć, a četvrti dan… Ne, nije četvrti dan i… Pa nije ni bitno više. U poluležećem sam položaju, nekako sam se ceo zavukao u smrdljivu kinesku vreću. I dalje mi je čudno što su toliko stvari ostavili za sobom. Jasno je bilo to što su u brzini napustili položaje, skoro da su panično pobegli iz tih bunkera, jer inače ne bi ostavili vreće. I oni su sada na otvorenom u šumi. Hm… dobro smo ih tog dana potprašili. Bogami, baš dobro.
Sada su mine bile ispred nas, štitile su nas od iznenadnog napada. Nisam bio siguran da li ćemo opet u napad. Možda i hoćemo, ali drugim pravcem. Možda su mine postavljene da se možemo odmoriti malo više po noći. Nisam imao informaciju o tome, a znao sam da se preko veze ništa svakako neće ni pričati” – opisuje Minić.
