“Već sam skoro ispod njih. Polazim nagore i odjednom su zapucali. Počelo je da pršti oko mene na sve strane, pa mi se činilo da svi Šiptari samo u mene pucaju”. Opalih nekoliko kratkih rafala ka njima iako ih nisam dobro video, samo su siluete brzo promicale. Bacih se na zemlju. Oko mene se i dalje podižu mali oblačići prašine kad zrna udare blizu. Počeh da se kotrljam ulevo, pucam opet nagore. Brzo promenim položaj, opet padam na zemlju, pucam, a oko mene ne prestaju rafali. Šiptari počinju da bacaju bombe, zaglušujući prasak blizu mene, osećam da me je nešto dokačilo, ali ne osećam bol. Spaslo me je gusto žbunje, valjda, zuji mi u ušima”, opisao je Minić ratne trenutke u knjizi “63. Trenutak večnosti”.
Smrtonosna vatra
“Nisam siguran da li sam pogođen, nemam vremena za razmišljanje. Opet menjam položaj u kratkom skoku, klekoh na kolena, hoću da pripucam na njih. Gledam u šipražje iznad mene, ne vidim ih. Čuh zujanje proletelog zrna. Opet me gađaju, pitam se odakle. Nemoćan sam, ne vidim ih, a oni mene vide i gađaju. Hoće da me ubiju i tačka. Hvata me bes, osećam se kao zec. Opet u stranu par koraka i zalegoh iza jednog gustog žbuna. Prestade zujanje proletelih zrna, pucnjava se malo smiruje. Čujem da naši koji su još iza, pucaju pojedinačno, šaraju precizno po njima gore i drže ih prikovane da ne mogu krenuti. Pridižem se i počinjem da puzim uzbrdo kroz nisko rastinje.
Grane i neko trnje me bode po licu i rukama, ali se ne obazirem na to. Rafali ne prestaju, eksplozije bombi se mešaju sa neprekidnom pucnjavom. Pored mene više ništa ne zuji, iako je pucnjava svuda oko mene. Izgleda da me ne vide. Osokolio sam se i krenuo dalje. Pogledam oko sebe. Ne vidim nikog, čujem da se puca iz susednog žbuna, znam to je naš, ali ga ne vidim. Reših da mu se približim, da imamo vizuelni kontakt. Da zna da sam tu, da se u celoj gužvi ne desi da jedan po drugom zapucamo. Podigao sam se u klečeći stav i tada sam ih video. Njihov mitraljez je bljuvao vatru na padobrance. Pucali su negde iza mene, bio sam skoro ispod njih i meci su preletali preko mene i mog kolege. Drugar me je video, podigao se i tada ih je i on video. Pogledali smo se na trenutak i spustili na zemlju.
Zaćutao mitraljez
Počeli smo zajedno da puzimo prema njima. Ne vide nas, a i ne čuju od zaglušujuće buke. Polako se približavamo tom mitraljezu koji ne prestaje da bljuje smrtonosnu vatru. Vidim da je kolega izvadio bombu i čeka da se približimo još, da je može baciti. U tom momentu čujem da se izdaje naređenje da se povučemo malo nazad. Ne znam šta da radim. Padobranac pored mene nastavlja dalje ne obazirući se na mene. Ne mogu ga zvati, suviše smo blizu Šiptara. Pođoh za njim bez obzira na naređenje. Bili smo na oko osam-deset metara od njih. Čujemo i njihove glasove. Izvadih i ja bombu i rekoh mu kad priđoh blizu:
– Stiglo naređenje da se vratimo do bunkera – rekoh šapatom više gestikulirajući rukama.
– Šta?! Nije moguće! – šapnu kolega i zavrte glavom.
– Da ih potprašimo i da bežimo nazad – rekoh. Baci prvi, ja ću nekoliko sekundi posle tebe.
Kolega izvadi osigurač, pusti da kašika odleti, sačeka malo, jer smo bili blizu i baci bombu na mitraljesko gnezdo. Odjeknula je eksplozija, začuo se jauk. Bacio sam i ja bombu, opet eksplozija i jauk. Mitraljez je zaćutao. Nismo čekali, ustali smo i potrčali nazad. Ubrzo je oko nas počelo da pršti i zuji. Opet sam bio mali zec koga svi gađaju” – piše Minić.
Glavom o sanduk municije
Odmah pošto su bacili bombe na mitraljesko gnezdo, Momčilo Minić i njegov saborac pod kišom metaka su počeli da se povlače.
“Počele su da se lome grane od metaka koje su Šiptari upućivali ka nama. Mitraljez se ponovo oglasio. Pripucali su i naši svom snagom. Ne verujem da su nas videli, ali su odgovarali na vatru i time ih držali prikovane na toj ivici brda. Uspeli smo da stignemo nepovređeni do bunkera. Uleteo sam u najbliži rov i sa treskom se pružio po zemlji udarivši glavom u sanduk sa municijom koja je bila tu. Iz posekotine na čelu je počela da se sliva topla i crvena krv. Disao sam duboko i teško. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi, uplašio sam se. Pa jebem ti… ne ubiše me ovi skotovi, a ja zamalo sam sebe da ubijem.
– Šta vam bi bre, zamalo da izgubite glave – viče kolega u čiji rov smo uleteli.
– Ćuti, zamalo. Puca li opet onaj njihov mitraljez? – upitao sam odjednom, iako sam ga čini mi se već čuo.
– Ma puca, mamicu mu jebem… ne prestaje. Ne daje da podignemo glavu.
Pogledao sam u drugara, zaklimao glavom i samo se ućutao. Bilo mi je jasno da mitraljez nije bio onesposobljen, jednostavno su došli drugi Šiptari i nastavili da pucaju. No, predaha nije bilo.
Šiptari osokoljeni našim povlačenjem mislili su da ćemo se skroz povući. Pokušali su da krenu za nama, ali smo ih dočekali spremni. Opet su toga dana na svojoj koži osetili šta znači skoncetrisana i precizna paljba padobranaca. Zaustavili smo ih. Pokušavali su tog dana još dva ili tri puta da nas potisnu smatrajući da su u prednosti, jer su bili iznad nas, ali to im nije uspelo. Morali su da se povuku i uvek je neko od njih ostajao da leži među niskim i gustim žbunjem.”
Umorni, neispavani i gladni
“Sedim u rovu sa drugarima i čekam. Brzo će mrak, ali to ne znači da možda neće opet napasti. Koliko je nama stalo da ih zaustavimo, toliko i oni imaju želju, a i naređenje da se probiju u unutrašnjost Kosova. Za sada ne uspevaju i to je dobro, zaustavili smo ih, ali dokle… Svi smo već vrlo umorni, neispavani i iscrpljeni, a bogami i gladni. Hrana nikako da stigne. Čuo sam da su pokušavali da nam donesu, ali nisu uspeli, valjda će se jedanput probiti do nas. Treći je dan našeg boravka u tim planinama, svaki dan se vode žestoke borbe, noću se smrzavamo i već se kod ljudi primećuje nervoza. Međutim, niko reč ne progovara. Stisnutih zuba trpe se sve nevolje. Već sam dobio informacije da imamo više ranjenih. Dosta nas je van stroja, brojčano stanje nam se smanjuje. Vode više nemamo. Ljudi su žedni posle iscrpljujućeg dana” – opisuje Minić radne dane na Košarama.
