To je knjiga o vernosti, hrabrosti i žrtvi. Ujedno, to je jedna od onih neispričanih priča iz rata od koje se istovremeno i ledi krv, ali i izaziva strahopoštovanje.
Roman padobranca ratnog veterana Momčila Minića “63. Trenutak večnosti” je sa ograničenim tiražom trenutno jedna od najtraženijih u Srbiji i zato što nije zasnovan na fikciji već otkriva neverovatnu, filmsku priču o učešću pripadnika 63. padobranske brigade u odbrani Košara tokom 1999. godine i NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Povodom 9. juna – datuma kad je potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazumu u Kumanovu okončan rat, prenosimo delove iz ove knjiga koja umnogome osvetljava angažman jedne od najboljih specijalnih jedinica u svetu.
“Junačko srce, vrela krv padobranaca i neizmerna ljubav prema otadžbini odvela ih je u neravnopravnu borbu iz koje se, nažalost, nisu svi vratili. Majke su dva puta zaplakale – kad su odlazili i kada su u sanducima i na nosilima vraćani. Ti hrabri i nadasve odvažni ljudi ne zaslužuju da ostanu krvavo slovo na papiru. Ne dozvolimo da njihove žrtve padnu u zaborav, da ih vreme koje neumitno ide dalje prekrije velom novih vremena”, napisao je u uvodu autor, i sam učesnik tih događaja.
Smrznuti i umorni
Bitka na Košarama je započela na Veliki petak, 9. aprila 1999. Oko 5.000 vojnika OVK potpomognutih artiljerijom albanske armije i NATO, napalo je položaje Vojske Jugoslavije na onom delu državne granice koji čine planinski vrhovi koji prelaze 2.000 metara, uglavnom prekriveni snegom. Neprijatelju se suprotstavilo 110 graničara iz 53. graničnog bataljona, odeljenje minobacača 82 mm i posluga bestrzajnog topa 82 mm, iz sastava 125. motorizovane brigade.
Prvih nekoliko dana u potpunom okruženju i bez mogućnosti da dobiju pomoć u ljudstvu i municiji, oni su potpuno sami herojski odolevali desetostruko jačem neprijatelju. Zatim je počela da im stiže pomoć.
Padobranci su se na Kosovu smestili u okolini Dečana – tik uz Juničke planine i granicu s Albanijom. Brzo su krenuli u prvu akciju. Na Maja Glavu, dominantni vrh koji je nadvisivao i s koga se u potpunosti kontrolisala karaula Košare. Na samo nekoliko stotina metara od cilja susreću graničare.
“Nekoliko mojih padobranaca razgovaraju sa dva vojnika, ubrzo saznadoh da su graničari. Pored njih leže i dva psa, vučjak i rotvajler. Iako mi svi stojimo, oni ne ustaju iz svojih zaklona. Vidi se da su umorni, smrznuti i neispavani. Deluju ravnodušno, nezainteresovano, ali primećujem da im pogledi non-stop lutaju ka šumici koja je bila nedaleko od nas, odmah preko malog proplanka, udaljena svega možda 80-100 metara. Redovna vojska, shvatio sam brzo, graničari na odsluženju vojnog roka, mladi i golobradi momci čija se mladost pretvorila u opstanak za goli život. Utroba tih zlokobnih planina bila je tu nadomak njih, i bili su svesni da ih začas može progutati.”
Mnogi su pokušali…
– Ko ste vi, ljudi? Koja ste jedinica? – pitaju.
– Padobranci – odgovaramo.
– 63. padobranska brigada – dodaje neko od prisutnih.
Očekivao sam iznenađenje, ali je ono izostalo. U njihovim očima se primećivala ravnodušnost.
– Idete gore? – zapitao je jedan od njih.
Zaklimao sam potvrdno glavom, a u stvari nisam imao pojma da to gde idemo je negde gore. Tada shvatih da se penjemo na tu zlokobnu planinu.
– Mnogo je njih već pokušavalo da se popne gore.
Pogledao sam graničare. Iznenadile su me reči koje sam čuo.
– Dosta njih smo morali da odnesemo nazad…
Sranje, brate, gore ih je mnogo…
Psi su odjednom tiho zarežali i uprli poglede u šumicu koja je počinjala odmah preko male livade. Graničari su dohvatili oružje i zalegli još više u svoje zaklone, a mi se brzo spustismo na zemlju i zagledasmo u pravcu u kome su i psi gledali. Nije se ništa videlo, ali valjalo je biti oprezan. Graničari se posle nekoliko minuta opustiše i jedan od njih reče:
– Njihovi graničari, patrola sigurno.
– Čija patrola? – upitah misleći na Šiptare.
– Pa albanska… Preko proplanka je Albanija, zemljače.
Pogledah ponovo u pravcu Albanije i zagledah se u šumu koja je u svojoj utrobi verovatno krila neprijatelja. Neki čudan osećaj je prostrujao mojim telom. Jedan od graničara reče:
– Momci, tako natovareni nećete daleko stići. Ne možete izaći gore, to je ubitačan uspon.
Ćutao sam i gledao tog graničara. Shvatio sam da on zna kuda mi idemo, a ja ne. Hteo sam da saznam. Hteo sam da znam šta nas očekuje. Već sam shvatio da smo na samoj granici i da je neprijatelj tu negde blizu. Vreba iz nekog žbuna možda i prati naše kretanje.
– Šta nas čeka gore? – upitao sam oprezno graničare.
– Hahaha… – nasmeja se odjedared graničar.
– Sranje, brate, veliko sranje. Gore ih ima mnogo. Prolazilo je ovuda dosta vojske, ali niko nije stigao više od pola i bogami dosta ih je nastradalo. Ma non-stop nosimo neke ranjene i mrtve…
Gledao sam u te golobrade momke. Gledao sam u njihova lica, lica koja su pokazivala zrelost, bili su oprezni i racionalni. U očima im se nije video strah. Naprotiv, odlučnost se osećala u svakoj njihovoj izgovorenoj reči. Bili su prekaljeni borci, iako su tek zakoračili u život.”
Beleška o autoru
Momčilo Minić Moca rođen je 1959. u Nišu, a obuku u 63. padobranskoj završava 1979. godine. Nemile događaje na prostorima bivše Jugoslavije i sam rat dočekuje kao niški taksista. Javlja se u svoju jedinicu, 63. padobransku brigadu, i stavlja se na raspolaganje vojsci. Ubrzo sa jedinicom odlazi na borbene zadatke. Jedan deo njegovog života iz 1991. i 1992. godine opisan je u njegovoj prvoj knjizi “Nebeska ruža” izašloj iz štampe oktobra meseca 2013. godine. Sa svojom jedinicom ponovo odlazi 1999. godine na borbeni zadatak na Kosovo, u rejon Košara. Te godine odlazi sa prvom borbenom grupom, a napušta Kosovo tek posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma sa grupom padobranaca koji poslednji izlaze sa teritorije Kosova.
SUTRA: Trenutak večnosti 63. padobranske (2): Proboj sprečiti po svaku cenu!
