Ljupko Petrović ne može bez najvećih naslova na prvim stranama štampe. Oni ga traže i nalaze i u dobru i u zlu. Poslednji put, nedavno, kad je umočio pero u mastilo i krenuo da se potpiše na ugovor sa ekipom Sarajeva. Ne lezi vraže! Neko je u javnost podmetnuo sliku na kojoj Ljupka, navodno, pokojni Željko Ražnatović Arkan uči kako se puca iz automatskog oružja. Džabe je sudski veštak utvrdio da je reč o falsifikatu, Ljupko je znao da mu u njegovoj rodnoj Bosni (rođen je u Velikoj Brusnici, kod Bosanskog Broda) nema posla sve dok ima takvih zala.
Ali, bez namere da branimo Ljupka od svih fantomskih zlonamernika, ipak moramo da napišemo ovo: Ljubo Petrović nikada nije bežao od svoje prošlosti, svojih grešaka i svojih mana. A sve one se ogledaju u njegovim najvećim vrlinama – dobronamernosti i ljudskosti.
Samo plitkoumni zlobnici mogu Ljupku da izmišljaju događaje koje se nisu desili. U osnovi je strah od njegove stručnosti – gde god radio imao je rezultate i uspehe! Treba li ponovo pominjati onu čudesnu noć 29. maja 1991. godine kad je kao četvrti trener sa eks-jugoslovenskih prostora, posle Abdulaha Gegića, Branka Zebeca i Vujadina Boškova, postao prvi koji je osvojio Srebrnu amforu Kupa šampiona. Autoru ovih redova ne jednom je rekao: "Pred finale u Bariju pitao sam Džajića i Cvetkovića – hoćete li da kao mnoge naše ekipe do sada igramo lepo i izgubimo ili da pobedimo, a da se ja odreknem umiranja u lepoti?" Oni su ćutali nekoliko trenutaka, pa rekli – da pobedimo. Mene su svi "pljuvali" što smo samo dva-tri puta prešli centar, ali mi smo savladali Olimpik Marsej. Ja sam znao da će o meni da sudi istorija.
Ljupko Petrović u četvrtak, 15. maja, puni 67 godina. Želimo mu dobro zdravlje i bar još jednu sezonu na klupi njegove Zvezde. Ili, što da ne, reprezentacije. I kladimo se da bi doneo bar još jednu veliku radost, ako ne barijevsku, onda đurđevdansku sigurno.
