Već je mnogo godina prošlo otkad je ceo svet bio upleten u neki veliki ratni sukob, a kako u Njujork Tajms piše profesor ekonomije Tajler Koven, premda vesti o ratnim sukobima u Iraku ili Južnom Sudanu odaju utisak da je svet i danas prilično krvavo mesto, broj žrtava u tim ratovima nije ni približno velik u poređenju sa desetinama milionima ljudi ubijenih tokom dva svetska rata u prvoj polovini 20. veka.
Čak je i u Vijetnamskom ratu stradalo je kudikamo više ljudi nego u bilo kom drugom kasnijem sukobu u kojem je učestvovala neka naprednija država.
Koliko god to neverovatno zvučalo, moguće je da svetski mir otklanja potrebu hitnog postizanja visokih stopa ekonomskog rasta tako da je samim time smanjena mogućnost da će ekonomija rasti brže. To ne znači nužno da ratovanje samo po sebi dovodi do poboljšanja ekonomske situacije, s obzirom da su direktne posledice rata destrukcija i gubitak života.
Tajler Koven, koji inače predaje ekonomiju na Univerzitetu Džordž Mesjon, navodi i da ovu tezu ne treba povezivati s kejnesianskim argumentom prema kojem pripreme za rat nužno dovode do povećavanja javne potrošnje i automatskog povećanja zaposlenosti.
Nasuprot tome, sama mogućnost izbijanja ratnog sukoba vlade navodi da budu fokusirane i da neke od najosnovnijih odluka koje donose budu ispravne. To se može odnositi na investiranje u nauku ili jednostavno na liberalizaciju ekonomije. Takav fokus za krajnju posledicu ima poboljšanje dugoročnih ekonomskih izgleda.
I dok će neki s pravom reći da je neprimereno tražiti nešto pozitivno u ratu, drugi će uputiti na to da se pogleda istorija SAD, gde se jasno vidi da iznesenu tezu ne možemo tek tako odbaciti. Fundamentalne inovacije, poput nuklearne energije, računara i savremenih letelica, redom su nastale usled američkih napora da nadjačaju sile Osovine u Drugom svetskom ratu ili SSSR u Hladnom ratu.
Internet je izvorno zamišljen kao mreža koja bi Americi trebala da posluži u odbrambene svrhe u slučaju nuklearnog napada, a početke Silikonske doline trebalo bi tražiti u ugovorima sa američkom vojskom, a ne u današnjim start-apovima, navodi Njujork Tajms. Lansiranje Sputnjika u Americi je izazvalo veliki interes za nauku i tehnologiju, što je za posledicu imalo ekonomski rast.
Da nije bilo ratne pretnje, nikada na primer ne bi bio pokrenut Projekt Menhetn. U sklopu tog projekta atomska bomba proizvedena je za šest godina, a počelo se praktično od nule. Projekat je na svome vrhuncu "jeo" 0.4 odsto američkog BDP. Teško je zamisliti neki uporediv projekat u današnje vreme.
S druge strane Tajler Koven navodi i pozitivne stvari koje je donelo razdoblje bez globalnih konflikata. Osim mira samog po sebi, tu su i, čistija okolina, kao i više vremena koje ljudi mogu da posvete sami sebi. Takođe, stepen tolerancije prema manjinama je danas veći.
Dakle, iako je ekonomski rast u nedostatku nekog velikog ratnog sukoba možda manji, svet bez rata danas nesumnjivo jeste bolje mesto nego što bi se to možda dalo zaključiti iščitavanjem ekonomskih pokazatelja.
Velika je prednost živeti u svetu kojim pretežno ipak vlada mir i čiji ukupni BDP raste stopom od 2 odsto u odnosu na situaciju u kojoj BDP skače za 4 odsto, ali pritom ginu ljudi.
Pitanje je, naravno, je li trenutno mirno razdoblje zapravo tek jedan balon koji samo čeka da se rasprsne…
Zastrašujuća vest, zar ne?
