Nakon godina provedenih u belom svetu, penzionerske dane, njih desetak, provode skupa u Gerontološkom centru u Vršcu. Iako su decenijama boravili u Australiji, Nemačkoj, Švedskoj, Austriji, rešili su da treće doba prožive u svojoj domovini.
Životom u stranim zemljama su zadovoljni. Kažu, nekad se puno radilo, ali i zaradilo.
Danas sebi mogu da priušte lepu starost, ne "smetaju" deci i još ih pomognu.
"Punih trideset šest godina živela sam sa suprugom u Švedskoj," priča Aurora Puja. "Radila sam petnaest godina najteže poslove u tamošnjoj železari. Izdržavala sam muški jer za nas koji se nismo školovali jedini izlaz je bio da odemo iz sela u svet i radimo šta nam se da. Zarađivali smo lepo i školovali decu." Aurora je radila i u fabrici automobila "Volvo" gde je i dočekala penziju.
"Posao u fabrici automobila bio je pesma nakon rada u železari. Radila sam na svim mestima od montiranja guma, vrata, unutrašnjih delova do krajnjih sitnih poslova. Sa 300 muškaraca bile smo nas dve žene. Oni su nas puno cenili. Kada sam postala jedan od najstarijih radnika dobila sam i zahvalnicu," veli ona.
Život u Švedskoj , daleko od rodnog kraja, doma i familije nije bio lak. Kaže da su tugu lečili pesmom. "Bili smo i pokojni suprug i ja članovi našeg kulturno- umetničkog društva. Družili smo se vikendom u klubovima, a kasnije i nastupali kod naših u Švedskoj i Holandiji. Da nije bilo naših, pesme i kola, teško bismo izdržali život u tuđini. Ali, ono što vas ovde razdvaja tamo vas veže. Iako sam Rumunka po nacionalnosti tamo se za to nismo pitali. Jednako smo se družili."
Sa Aurorom danas je u domu i Jovanka Dobrea koja je trideset godina provela u Nemačkoj, svojoj kaže drugoj domovini:
"Meni je danas 85 godina, a od svoje dvadesete bila sam u tuđini. Vratila sam se pre dve godine i rešila da penzionerske dane proveden sa svojim društvom jer danas nam je još samo ostalo da se sećamo. Pričamo o onome što je nekad bilo i radujemo se svakoj poseti."
Jovanka kaže da ne bi mogla sama da živi. Da je navikla na ljude, druženje i da joj u Domu jako prija: " Razlikujemo se mi ovde i oni tamo. Ali, treba uvek uzeti ono što je bolje, što možete da naučite. Ja sam se kao mlada čudila Nemcima koji u osamdesetim i devedesetim godina putuju. Idu na more, u banje. Druže se uveče. A sad vidim da je to pametno. Čovek kad radi, kad se kreče duže i živi," kaže Jovanka.
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 02.11.)
